САНУ се опростила од Милована Данојлића

Комеморативни скуп посвећен недавно преминулом академику песнику Миловану Данојлићу (1937–2022) одржан је данас у Свечаној сали Српске академије науке и уметности (САНУ) у Београду.

Програм је реализован у оквиру Одељења језика и књижевности, а о личности и делу академика Данојлића који нас је напустио 22. новембра 2022. у 85. години, говорили су дописни члан САНУ Јован Делић и др Александар Јерков, професор Филолошког факултета, Универзитета у Београду.

„Милован Данојлић је сахрану схватао као присан, тужан, интиман догађај који треба да се збуде међу најрођенијима, далеко од очију и буке јавности. Тихо је отишао у тишину, мирно у смирење, чак и без опроштаја најближих пријатеља”, истакао је Јован Делић.

Делић у свом говору на комеморативном скупу и навео да је „овај неуморни светски путник дуго упокојен чекао на своје последње путовање, те је сахрањен 28. новембра 2022. у гробници покрај своје цркве у родном месту Ивановци. Он је нагласио да је Данојлић био свестран књижевни стваралац – песник, романсијер, есејиста, публициста, преводилац, аутор путописа.

„У родном селу обновио је и направио кућу, а на врху брега и цркву, из чије порте пуца широк, прекрасан видик на Шумадију, која у смирај летњег дана, нестварно титра пред очима”, рекао је Делић.

Лепота Данојлићевог стваралаштва дошла је поново данас и уживо до изражаја: одломке песме „Ноћне тужаљке” из збирке поезије „Разгоревање ватре” у издању Задужбине Десанке Максимовић, говорио је веома надахнуто драмски уметник глумац Хаџи Ненад Маричић.

Милован Данојлић био је истакнути награђивани српски писац који је живео и радио од 1984. године у Француској, као лектор тада српскохрватског језика, како је подсетио Делић и оценио да је „имао веома богат и изузетно плодан стваралачки живот и стекао високи статус код критике и публике”.

Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Љигу и престоници. Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету дипломирао на Одсеку за романистику.

„Данојлић је пре свега и увек песник и када пише песме, стихове, прозу, и есеје, и када преводи. Његов однос према свету је песнички. Говорио је да је „Снага поезије – друго име за истину”. А снага поетске истине је у висини осећања и доживљавања, снази и свежини исказа”, сматра Јован Делић о Миловану Данојлићу за чију поезију каже да је „разногласна и разноврсна”.

По њему, награђивани песник са готово четири деценије проведеног живота у Француској, био је један од не само најплоднијих, већ и најсвестранијих српских писаца, „високе књижевне културе и одговорности пред делом, језиком, светом и животом, пред својим народом и српском културом”.

Делић је указао да је песник путовао по многим земљама света, те да је нарочито волео Ирску, земљу Џејмса Џојса и Данојлићу омиљеног песника Вилијама Батлера Јејтса, „дивио се том релативно малом народу који је у 20. веку дао безмерно много светској књижевности”.

Ипак, како је нагласио Делић, на свим светским путовањима „носио је у срцу Србију, Шумадију и Београд, као што се носи судбина, и враћао им се” , јер био је светски човек, никад шовиниста, увек до сржи Србин, нарочито од 1991. године, „није било ниједног нашег сусрета без Србије на уснама и бриге о њој”.

Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и многим књижевним часописима. У два наврата је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника радија у Паризу.

Данојлић је био члан САНУ од 2000. године, а наведену прву књигу поезије „Урођенички псалми” објавио је далеке 1954, и последње дело „Исповест на тргу”, овај вредан и неуморан писац, публиковао је 2022. године за издавача Српска књижевна задруга.

Веома плодан књижевник, објавио је више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику.

„Губитак сваког писца је апсолутно ненадокнадив за културу једног народа”, укратко је Александар Јерков истакао суштину вечног одласка Милована Данојлића.

Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу; превео и препевао дела познатих писаца (Вилијам Шекспир, Шарл Бодлер, Јозеф Бродски, Вилијам Батлер Јејтс, Ежен Јонеско), писана на француском и енглеском језику.

„Више симпозијума и скупова би било потребно да опишемо тако велику улогу Данојлића у српској књижевности и нашој свеобухватној култури. Данас за тако нешто овде се нема довољно времена. Данојлић је писац са опусом иза себе више од 70 наслова, и сва дела су у различитим жанровима, формама, био је невероватно разнолик у стваралаштву, радознао”, описао је Јерков дело покојног књижевника, који је говорио да је „разумевање песништва прворазредни чин и израз за себе”.

Јерков се присетио речи Данојлића када је покушао да одговори шта је књижевност, и његов највећи домет и достигнуће, да је описао како му личи на један велики, званичан, свечани, комеморативни скуп.

„Био је песник најбогатијих рима у српском песништву. Опет, ретко који песник је успео да се истакне тако успешно и као прозни писац. Било је песника који су и прозаисти, није био једини, али нико као Данојлић, кад само погледате све те силне награде за прозу. Као да му је све то било једноставно стварати, толико богат опус”, оценио је Александар Јерков.

Најпознатије књиге Милована Данојлића су „Нека врста циркуса”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима”, „Балада о сиромаштву”, и многе друге.

Добитник је више књижевних награда и признања од којих као НИН-ова награда за дело „Ослободиоци и издајници” 1997. године.

Такође је био лауреат Октобарске награде Београда, Змајеве награде, награда „Бранко Ћопић”, „Исидора Секулић”, „Десанка Максимовић”, „Младост”, „Младо покољење”, Виталове награда „Златни сунцокрет”, „Жичке хрисовуље”, „Милош Ђурић” за преводилаштво, Награде „Печат времена” за књижевност.