У јеку енергетске кризе, када нафта и гас достижу вртоглаве цене, а због климатских промена све државе света се обавезују да смање потрошњу угља као великог загађивача ваздуха, спас се поново види у коришћењу атомске енергије.
Алтернативни извори, пре свега сунце и ветар, недовољни су за привреду и домаћинства, па је и нуклеарна фисија доспела у круг "зелене енергије", стављене под удар јавности и дела сручних кругова након катастрофа у Чернобилу и јапанској Фукушими.
"Разговарао сам са мађарским и бугарским премијером, Виктором Орбаном и Бојком Борисовом, о евентуалном учешћу Србије у изградњи нових атомских реактора у тим земљама", изјавио је надавно у једној ТВ емисији председник Србије Александар Вучић.
Од тог првог контакта, опипавања терена, до могуће реализације је изузетно дуг и неизвестан пут, али јасно указује да је Србији потребан нови стални и релативно јефтини извор енергије, који би заменио већ прилично застареле термоцентрале, највеће загађиваче животне средине.
Да би се та идеја остварила потребно би било уклонити законске препреке, постићи обострано прихватљив договор са суседима и обезбедити више стотина милиона евра. Скупштина Југославије је још 1989. године донела Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, а само је у Србији он још увек на снази.
Укидање тог правног акта не би био велики проблем у садашњем сазиву српског парламента, где владајућа коалиција има убедљиву већину, али би изградња саме нуклеарке била изузетно крупан залогај. Вероватније је учешће Србије у проширењу нуклеарних капацитета у Мађарској и(ли) Бугарској, у виду деоница или дугорочног уговора о куповини струје.
Изградња једине мађарске атомске централе на десној обали Дунава, у близини Пакша, почела је још 1974, а први од четири реактора руске производње пуштен је у рад осам година касније. Већ 1987. сви су били у погону, укупне снаге 2.000 мегавата, што и сада подмирује половину потреба земље за електричном енергијом.
Век трајања нуклеарки је ограничен, па је постепено затварање "Пакша-1" планирано за период од 2032. до 2037. године, а актуелна мађарска влада жели на време да обезбеди замену. Орбан и руски премијер Владимир Путин су почетком 2014. потписали споразум о изградњи "Пакша-2", који подразумева два нова реактора максималне снаге по 1.200 мегавата.
Носиоци посла су руски "Росатом" и Атомска централа "Пакш" (део Мађарске електропривреде / MVM – Magyar villamos művek Zrt), а пројекат вредан 12 милијарди евра (без приступне инфраструктуре и складишта радиоактивног отпада) ће бити финансиран руским кредитом на 30 година. Уговор је проглашен државном тајном у трајању од три деценије.
Радови из разних разлога касне, први реактор је требало да буде пуштен у рад још лане, а најновија прогноза шефа пројекта Александра Мертена је да ће пети блок бити отворен 2029, а шести наредне године.
У Бугарској је, када је о атомској енергији реч, ситуација још компликованија. И Бугарска за сада има само једну активну нуклеарку, ону у близини Козлодуја, такође на обали Дунава, али од шест реактора раде само последња два, укупне снаге нешто мање од 2.000 мегавата, што подмирује само 35 одсто потреба државе.
Централа крај Беленеа, стотинак километара низводно, гради се као Скадар на Бојани, а крај се ни не назире. Радови су почели још 1987, па прекинути након три године, иако је од руског „Атомстројекспорта“ већ стигла унапред плаћена опрема за два реактора снаге по 1.000 мегавата. Изградња је настављена 2012, али опет обустављена због пандемије короне.
Време је исцурило, па је потребна нова сагласност Европске комисије и надлежних бугарских регулаторних тела. За "Belene", вредно око 10 милијарди евра, заинтересовано је десетак великих страних и домаћих компанија, укључујући "Rosatom" кинески CNNC, јужнокорејскi "Hidro&Nuclear power", амерички "General Electric и француски "Framatome".
Према писању бугарских медија, у том послу би учешће желеле да имају и Србија и Северна Македонија, а заузврат да добију одређене количине струје.