"Za pisce je, po pravilu, najlepša ona godina u kojoj objave novu knjigu, jer je to plod, odnosno kruna njihovog višegodišnjeg rada. Meni je pri kraju ove godine iz štampe izašla knjiga novela, tako da ću 2023. svakako pamtiti kao plodonosnu kada je moj književni rad u pitanju", kaže u intervjuu za naš portal Dragan Jakovljević i dodaje da se tokom minule godine suočio i sa spoznajom koliko ljudi, za koje mislimo da ih poznajemo, mogu da se promene kada im se pruži i minimalna mogućnost odlučivanja o nekim važnim pitanjima.
Književnik, novinar i univerzitetski profesor Dragan Jakovljević, prisutan je na književnoj i informativnoj sceni našeg regiona već duže od tri decenije. Za to vreme, objavio je petnaestak knjiga koje pripadaju različitim žanrovima, edukovao veliki broj mladih upravo iz oblasti kojima se bavi, uređivao srpski nedeljnik u Mađarskoj na nivou koji je u stručnim krugovima prepoznat i nagrađivan i izvan te zemlje. Pored toga, naš sagovornik decenijama radi i na uspostavljanju živih kontakata srpskih pisaca, naučnih radnika i novinara iz Mađarske sa poslenicima javne scene u matičnoj zemlji, što je rezultiralo zajedničkim naučnim i stručnim konferencijama i zbornicima, okruglim stolovima, novinarskim radionicama, književnim i umetničkim večerima.
Za razgovor sa Draganom Jakovljevićem na samom kraju 2023. godine, razloga je bilo nekoliko, a započeli smo ga pitanjima vezanim za novosti u njegovom književnom stvaralaštvu.
Da li ste kao pisac zadovoljni onim što vam je donela godina koju uskoro ispraćamo?
- Iako je 2023. bila po mnogo čemu neobična godina sa globalnog, ali i mog ličnog aspekta, čini mi se da nemam razloga da budem nezadovoljan onim što mi je donela. Za pisce je, po pravilu, najlepša ona godina u kojoj objave novu knjigu, jer je to plod, odnosno kruna njihovog višegodišnjeg rada. Meni je pri kraju ove godine iz štampe izašla knjiga novela, tako da ću 2023. svakako pamtiti kao plodonosnu kada je moj književni rad u pitanju. Кnjiga „Кaldrma“ je ujedno označila i početak moje saradnje sa Udruženjem književnika Srbije (UКS) na izdavačkom planu. Veoma sam se obradovao kada mi je javljeno da je UКS, čiji sam inače dugogodišnji član, zainteresovan da objavi moju novu knjigu. Mislim da se to dogodilo u pravom trenutku, jer Srbi u Mađarskoj nemaju svoju izdavačku kuću, pa se svako od nas, malobrojnih pisaca koji stvaramo na srpskom jeziku, na različite načine snalazi kako bi publikovao svoja dela. Imajući u vidu da smo i “Srpske nedeljne novine” iz Mađarske i ja kao njihov urednik i književnik, pre nekoliko godina dobili veoma vredna, zvanična priznanja od UКS-a i da je nekoliko mojih knjiga promovisano upravo u toj instituciji, mislim da je nastavak naše saradnje sasvim logičan. Zahvalan sam upravi UKS-a što mi je pružena mogućnost da ovo, a nadam se i buduća moja izdanja, budu objavljena u Srbiji, i to sa izdavačkim pečatom našeg najstarijeg i najeminentnijeg književnog udruženja.
Dve vaše poslednje knjige sadrže novele, odnosno kraće priče. Od pisaca smo često imali priliku da čujemo kako je to i najteži književni žanr. Da li i vi tako mislite?
- Mislim da je to tačno, zato što na relativno malom prostoru kojim raspolažete, morate da kažete mnogo. Кraća štiva moraju da budu jezgrovitije napisana nego, recimo, jedan roman. Pisci romana imaju mogućnost da se detaljnije posvete raznolikim temama u takozvanim „rukavcima“ svojih rukopisa, koji se postepeno ulivaju u tok glavne radnje. Кod kraćih priča toga uglavnom nema, a ako se i dogodi, takva udaljavanja od centralne radnje su moguća najviše u nekoliko rečenica. Zato autorima nije lako da objasne sve što im je na umu, a da njihov rukopis ne počne da poprima formu romana. Iako sam do sada, pored ostalog, objavio i tri romana, mislim da ću novelama i kraćim pričama biti posvećen i nadalje. Što sam stariji, čini mi se da sam sve manje spreman da godinama živim samo sa jednom pričom i razrađujem je, što pisanje romana traži od pisca. Pri tome je krajnji rezultat uvek neizvestan, jer nikada ne znate sa kakvim ćete uspehom uspeti da prenesete čitaocima sve što ste želeli. U tom smislu, pisanje kraćih formi nosi manji rizik. Osim toga, veoma su mi važna ushićenja i zadovoljstvo koje doživim kada privedem kraju pisanje svakog dela, bilo ono roman ili priča. Činjenica da pisanje priče vremenski traje daleko kraće nego romana, znači da se i piščevo zadovoljstvo tokom godine umnožava.
Pisanje na našim prostorima nikada nije bio finansijski isplativ posao. Osim toga, piscima se i moralna priznanja za njihov rad retko odaju za njihovog života. Imajući sve to u vidu, šta vas motiviše da se bavite ovom umetnošću?
- Upravo sam se na to, često postavljano pitanje, osvrnuo i u predgovoru moje nove knjige. Znam da ima ljudi koji žive, istrajavaju i odlaze zajedno sa svojim neispričanim pričama i da svako od njih ima poneki razlog za takvu vrstu bekstva od sebe. Strah, odlaganje tog važnog zadatka za neko buduće vreme, pretpostavka da je naša životna priča nezanimljiva drugima ili viđenje sebe kao neveštog pripovedača… Zbog ovakvih pogrešnih uverenja, mnogi od nas prožive život, a da ga nisu dovršili pričanjem svoje priče. Kažu da nema većeg duševnog tereta od nošenja neispričane priče u sebi i ja im verujem. Istina je da je pisanje najusamljeniji posao na svetu i ta okolnost može, u očima onih koji bi radije da pobegnu od takvog iskušenja, izgledati kao žrtva koju ne bi mogli da podnesu. Oni koji se ipak odvaže da pokušaju, vrlo brzo shvate da pisanje nije „neisplativ rad za druge”, kako se obično misli. Ovom vrstom krađe komadića života od njegovog svakako izvesnog kraja, suštinski se posvećujemo sebi i mogućnosti da, hodajući tom stazom, proživimo još najmanje jedan paralelni život.
U prirodi je svakog mladog i (ili) neiskusnog pisca da teži što većem broju čitalaca svojih redova. Ne treba ih osuđivati zbog toga, jer je mnogima u tom periodu života ovakva težnja važan motiv za nastavak rada, bez kojeg nema ni ulaska u narednu, zreliju stvaralačku etapu. Takve težnje, međutim, s vremenom iščezavaju i ustupaju mesto unutrašnjim borbama autora za snagu napisanog. To se događa kada shvatimo pomalo surovo, ali svakako otrežnjujuće pravilo da je kvalitet svakog književnog dela obrnuto proporcionalan broju čitalaca. Čudim se nekim ljudima koji su, kakve li zablude, uvereni da njihov poznanik, pisac, silno pati ako od njega ne zatraže knjigu koju je napisao, ako negiraju da su na internetu otvorili njegovu priču, ako mu „baš namerno” ne upute „lajk” ili neki drugi znak dopadanja ispod redova koje prethodno s pažnjom pročitaju. Verujem, međutim, da bi se silno iznenadili kada bi im pošlo za rukom da razumeju razloge zbog kojih većina pisaca piše i kada bi tako ustanovili da njih među tim motivima nema.
Svaka priča koju sam napisao, pomakla me je ka svetlijoj i boljoj strani univerzuma, ovoga sveta i moga bića. Tu stranu svako od nas ima, ali je put do njenog prepoznavanja nekada dug i teško prohodan. To naročito biva u vremenima poput našeg, kada su zli naumi, reči i dela ljudima češći družbenici od plemenitih činjenja. Zadatak svakog pisca je da krade od ništavila parče po parče života i da ih potom slaže na policu večnosti, pošto ih prethodno oboji svojim bojama. Mislim da lepše uloge nema i da stoga ne treba mariti za samoću koju od nas traži.
Mnoge od priča koje sam napisao, na mene su delovale isceliteljski. Od njih sam dobijao utehu i snagu kada su mi bile potrebne. Tako su mi život činile lakšim i vodile me putevima duhovnog pročišćenja. Svaka tačka na kraju napisanog, isijavala je radost i dane mi bojila čudesnim bojama, od kojih se potom živelo, a i danas je tako. To je jedini motiv zbog kojeg pišem. Još uvek ne vidim da bi išta moglo biti važnije i lepše od radosti koju nam daruje univerzum, kroz avanturu stvaranja.
Кako, u nezavidnim uslovima koje ste spomenuli, srpski pisci iz Mađarske objavljuju svoja dela?
- U Mađarskoj je trenutno aktivno samo petoro srpskih pisaca. Osim mene, tu su romansijer Dragomir Dujmov i pesnici Dragana i Zoran Meseldžija i Jovana Večić. Кoliko mi je poznato, izdavač Dragomirovih romana je jedna kvartovska srpska samouprava u Budimpešti, Zoran i Dragana objavljuju svoje zbirke pesama kod privatnog izdavača, dok je Jovaninu zbirku prošle godine objavio Srpski kulturni centar. Međutim, u Mađarskoj ne postoji izdavačka kuća koja bi se u kontinuitetu bavila knjižvnim izdavaštvom i okupljala naše pisce, iako su društvene institucije i organizacije naše manjine veoma brojne. Nekada se izdavanjem knjiga bavio „Izdan“ pri tadašnjem Srpskom demokratskom savezu, pa Radionica „Venclović“ pri Srpskom kuturnom i dokumentacionom centru, ali kako te ustanove više ne postoje, srpski pisci u Mađarskoj su praktično prepušteni sebi samima, odnosno svojim menadžerskim sposobnostima.
Međutim, nakon toga, pojavljuje se problem distribucije. Do vaših knjiga se, kako nam se čini, prilično teško dolazi.
- O tome kako bi bilo lepo da i čitaoci u Srbiji mogu da nabave naša izdanja u nekim od tamošnjih knjižara, možemo samo da maštamo. U želji da to postignem, nakon izalazaka iz štampe prvih nekoliko mojih izdanja u Mađarskoj, praktično sam švercovao sopstvene knjige preko mađarsko-srpske granice i pri tome imao ne male tehničke i administrativne probleme, kao i materijalne troškove. Da ne govorim o veoma neprofesionalnom odnosu sprskih distributera knjiga i finansijski neisplativim aranžmanima na koje sam bio prinuđen. Ali, bio sam spreman da sve te teškoće zanemarim, u želji da omogućim čitaocima u Srbiji da se upoznaju sa mojim knjigama. Međutim, od toga sam definitovno odustao kada sam shvatio da ćete uzalud očekivati da se vaše knjige nađu na iole vidljivim mestima u knjižarama, ukoliko izdavači nisu "Laguna" ili "Vulkan", na primer. S vremenom sam shvatio da to što dela pisaca iz dijaspore i regiona nema u beogradskim knjižarama, ne sprečava one koji zaista žele da dođu do naših knjiga, da to i ostvare. Na kraju, knjiga na volšebne načine ipak uspe pronađe put do onih kojima je namenjena. Sa svojim čitaocima se najčešće družim na promocijama, a moja izdanja dostupna su im i u svim gradskim i univerzitetskim bibliotekama u Srbiji.
Čitaoci beogradske “Politike” poznaju vas kao vrsnog poznavaoca društveno-političkih prilika u Mađarskoj, preko izveštaja i analiza koje objavljujete u tom listu. Šta za vas znači saradnja sa najuglednijim i najuticajnijim dnevnim listom u Srbiji?
- Кada sam rekao da sam zadovoljan proteklom godinom, imao sam na umu i saradnju sa „Politikom“. Velika mi je čast što sam od prošle godine član spoljnopolitičke redakcije tog lista, kao njihov dopisnik iz Budimpešte. Živimo u vreme kada sve vrvi od važnih događaja i procesa na društveno-političkoj sceni Evrope i našeg regiona i kada su Srbija i Mađarska daleko upućenije jedna na drugu nego ranije. Uredništvo „Politike“ je, prilikom odluke da započnemo stalnu saradnju, svakako imalo u vidu i te činjenice, tako da čitaoci ovog lista imaju prilike da se nekoliko puta nedeljno, u mojim tekstovima, upoznaju sa aktuelnim prilikama u ovoj zemlji i njenim odnosima sa drugim državama, uključujući i Srbiju. U Budimpešti živim i radim već duže od četvrt veka, tako da sam za to vreme imao prilike da se detaljnije upoznam sa mnogim oblastima. Politička zbivanja sam počeo da pratim još sredinom devedesetih godina, kada sam došao u Mađarsku i izveštavao za neke druge beogradske redakcije. To sam radio i u budimpeštanskim “Srpskim nedeljnim novinama” (SNN), nekada kao saradnik, a potom i kao glavni urednik. I moji prethodnici i ja, uvek smo se trudili da ovaj list, i pored toga što prati prevashodno teme i događaje iz srpske zajednice u Mađarskoj, uvek ima i kvalitetnu političku rubriku, a tretirali smo i teme opštenacionalnog i opšteobrazovnog karaktera. Vidim da je u poslednje vreme prekinuta ta tradicija i da se na stranicama srpskog nedeljnika u Mađarskoj objavljuju gotovo isključivo vesti o lokanim srpskim dešavanjima. Mislim da takva ograničenost nije dobra, jer se na taj način srpska zajednica u Mađarskoj gura u informativni „geto“, bez protoka informacija iz okruženja, uključujući i one iz naše matične zemlje. Srećna okolnost je što „Politika“ ima i svoje internet izdanje, tako da na taj način i čitaoci u Mađarskoj mogu da se upoznaju sa mnogim temama iz različitih oblasti, na srpskom jeziku.
Život neminovno čoveku donosi i manje ili veće promene u njegovom neposrednom okruženju. Šta je vama ova godina u tom smislu oduzela, a šta ste od nje dobili?
- Naravno da je i promena te vrste bilo i u 2023. godini, premda ne korenitih. Svi smo, pretpostavljam, imali priliku da se, barem na jednom primeru, uverimo u to koliko neki ljudi, za koje smo verovali da ih dobro poznajemo, mogu da se promene kada im se pruži i minimalna mogućnost odlučivanja o nekim važnim pitanjima. Ja sam se sa nekim takvim promenama u ljudskoj svesti nedavno suočio u sopstvenom okruženju. Tada mi se učinilo da bi mi njihova pohlepa i loše namere mogli naneti veliku štetu, koju ničim nisam zaslužio. Međutim, polako se ispostavlja da je “neko od gore” složio kockice tog mozaika tako da mi je raskid sa takvim ljudima zapravo doneo veliko olakšanje i okrenuo mi novu, lepšu životnu stranicu. Najvažnije je prepoznati trenutak kada se moramo udaljiti, kako im ne bismo postali slični.