У маленом Сефкерину, у Свечаној сали Месне канцеларије, посетиоце чека вредна изложба - заправо само део богате и садржајно разгранате збирке документарне грађе из заоставштине сликара Уроша Предића.
Разнородан документарни материјал, до сада у извесној мери непубликован, а расут током протеклих деценија по приватним збиркама, обједињен је приљежним сакупљачким радом и колекционарском страшћу Оповчанина Горана Николића Неузинског.
Поставка доноси разноврсну грађу и тематски разнолик, али колекционарски усмерен материјал који захвата временски распон од краја 19. века, попут мање познате фотографије сликара из млађих дана у атељеу током рада на икони за иконостас, до Предићевих позних година, као што је графика са пријатељем Луком Младеновићем, такође у његовом радном простору, али крајем четрдесетих година прошлог века.
– Изложени предмети чине само део збирке и представљају тек први избор, неоптерећен строжом тематском селекцијом и излагачким концептом. Основа је хартија, најчешће штампани и фотографски материјал углавном црно-бели, ређе у боји. Знатижељом заинтересованог посматрача намеће се неколико основних подела, од којих се истичу два. Најпре ту је материјал непосредно везан за уметниково стваралаштво и приватни предмети – скреће пажњу историчар уметности Димитрије Јованов из Нароног музеја у Панчеву.
Првој целини припадају репродукције - илустрације у публикацијама и на разгледницама, као што су „Орловатски свињар Милић”, штампане фотографије са цртежима „Банатско коло”, „Исус даје вид слепима”, из бечејске цркве, као и фотографије појединачних дела, као што су слика „Талијанче” иконостас и Владичански трон из цркве у Бечеју. Из неких се може видети и како је изгледао ентеријер ауторовог атељеа, али и како су настајале поједине поруџбине портрета, за шта је пример, портретисање брачног пара Срдановић из Панчева.
Другу целину чине фотографски материјал који прати Предићеве сусрете са савременицима, породична и приватна окупљања. Ту је заустављени тренутак са пријатељем, чувеним вајарем Ђорђем Јовановићем, дописнице од пријатељица сликарки Зоре Петровић и Босиљке Валић, репродукција портрета Михајла Пупина, фотографија колеге сликара Стевана Тодоровића и оне настале током посете имању Гедеона Геде Дунђерског.
У посебан одељак личне Предићеве архиве, према речима Јованова, могу се сместити репродукције са коментарима уметника, на маргинама листова, све материјални сведоци студијског путовања по Италији. Међу документима из приватне преписке, изложене су и две разгледнице уметникове синовице Анђе Предић, упућене из Опова. Обе, осим исказивања присног односа рођаке, приказују знамените објекте јавне и приватно-економске намене предратне Опаве, репродуковане на аверсу.
– Нарочито занимљиве, као интимне меморабилије, оне имају и шири значај за одгонетање дубина личности и уметничких порива аутора. Доимамо их као духовите и духом искричаве. Оне су директан увид у Предићево схватање реторичке функције слике-иконе, улоге приказаних ликова и њиховог места у целини јединствене драмске радње, односа иконографских детаља и композиције. Пример из Фиренце је изложена репродукција иконе Успења Богородичиног, аутора Андреа дел Сарта из Галерије „Пити” – напомиње Јованов, скрећући пажњу да су изложеним предметима повезана и родни Орловат, Београд, Опово, Панчево, Бечеј, места у којима је Предић живео, често их походио, или су у њима живели његови рођаци.
– Урош Предић, корифеј националне уметности и културе, био је плодан и дуговечан аутор у подручју црквене културе и уметности, портрета, композиција из националне историје, жанр сцена, личност вредна помена и вечног помињања, оставивши нам вредно наслеђе – закључује историчар уметности Димитрије Јованов.