О грешним мислима на светим местима, о стиховима и новим књигама, о поезији и наградама, разговарали смо са Радоманом Кањевцем, песником, новинаром и главним и одговорним уредником Радио Београда 2 - овогодишњим добитником престижне награде „ЗЛАТНИ БЕОЧУГ“, Културно-просветне заједнице Београда.
Улазак у зграду Радио Београда, на углу Хиландарске и Светогорске улице, улазак је, на неки начин, на „свето место“. И, не само зато што нас на то подсете имена познатих и омиљених улица и зато што је на октобарским сунцем окупаном тргу, испред „Шуматовца“, још увек могуће видети људе од пера овога града, већ је сусрет са лепим каменим здањем, које је данас споменик културе, подсећање на Београд 30-их и модернизам који је постао класика.
Овогодишњи сте добитник престижне награде „ЗЛАТНИ БЕОЧУГ“, коју Вам је Културно-просветна заједница Београда доделила за трајни допринос култури овог града. Ви сте се захвалили Културно-просветној заједници, али и вирусу корона?
- Награду сам примио, заједно са другим добитницима, 21. септембра, на великој сцени Народног позоришта у Београду. Одлуку је жири донео у марту месецу, али је уручење било одложено услед развоја ситуације са пандемијом. "Златни беочуг" је награда за трајни допринос култури која постоји већ 50 година. Посебно се радујем што је идејни творац те награде Васко Попа, један од највећих наших песника. Захвалио сам се,рекавши да, у време ове пандемије, у нашем јавном животу постоји један вирус још опаснији од Ковида 19, вирус неукуса и нетолеранције. Кад укључимо интернет, кад купимо новине или бацимо поглед на телевизију, имамо утисак да нам треба још једна маска, против тог вируса, који се у стварном и виртуелном свету шири сваки дан, лако се преноси и оставља трајне последице. У таквој ситуацији није нам тешко да замислимо Културно - просветну заједницу као кризни штаб, који се годинама са успехом бори против овaквих појава. Није нам тешко ни да ову награду схватимо као једну од мера против тог неукуса, у корист нашег укупног духовног здравља. Захвалио сам се и вирусу корона што нам је, у тих неколико пролећних месеци, омогућио изолацију и самоћу о којој многи писци, сликари, композитори сањају годинама и што нам је показао да нам чисте руке и физичка дистанца и данас, као и некад, омогућавају да живимо изван сваког зла.
Tоком пола века постојања "Златног Беочуга" културно - просветна заједница је наградила овим признањем стотине наших највреднијих и најчувенијих стваралаца, организација и појединаца. Кад једна награда постоји пола века, она има и бољих и лошијих дана, бољих и лошијих добитника. Та дуга традиција, међутим, представља чињеницу пред којом свако треба да скине капу, у нашем народу који кратко памти, у овом осетљивом делу света у коме ниједна модерна држава није доживела трајност ове награде. Потребна је велика посвећеност, вештина и истрајност да се пола века негује, сачува и одржава једна традиција којом може само да се поноси наша култура - рекао је, поред осталог, Радоман Кањевац приликом уручења награде "Златни Беочуг".
Шта ради песник у доба короне? Да ли пише неке нове песме? Како сте Ви искористили то сасвим специфично време када смо били сами са собом?
- Доба короне је добра прилика да завршите нешто што сте давно започели, да средите неке расуте папире по фасциклама, да прочитате неке књиге. Мени се увек чинило некоректним да пишем у тим кризним ситуацијама, ја нисам писао ништа ни у доба бомбардовања.То вам је изузетна, нерегуларна ситуација, као кад се заљубите на мору, а када она прође, нема више ни те инспирације, ни те атмосфере. Мало сам писао и сада у доба короне, али сам читао, размишљао о овом програму на радију. Чини ми се да смо то време изолације, добили као неку малу награду. Наш је посао, списатељски, прилично усамљенички, и мислим да ће се ускоро појавити неке књиге или слике, као добра последица те изолације.
У припреми је, кажете, нова књига, а претходне две објављене су пре једне деценије. Јесте ли писали у међувремену?
- Ја сам две књиге објавио 2010. године, једна је „Крај поезије“, и њу чине изабране песме, а друга је „Човек у сенци“, белешке, записи и размишљања на различите теме. Од тада нисам објавио ништа, мада сам готово привео крају нову књигу песама. Овај посао ме је много окупирао на дневном нивоу, а за писање је потребна нека врста доколице. Врло мало ми је остало да завршим ту књигу. Она ће се, мислим, звати „Грешне мисли на светим местима“. Очекујем да књига изађе на пролеће.
Како долазите до инспирација или где је тражите?
- Инспирација вас нађе сама, а што је више тражите, све је теже налазите. Да бисте писали поезију неопходно је нешто, што вас помери из нормалног стања и свакодневице. То се догађа најчешће неочекивано, а шта је то, ви ни сами не знате. Неке најзанимљивије ствари напишете мимо своје воље. Надахнуће је нешто што најчешће не зависи од ваше воље. Некад је то нека жена, нека ситуација, или неки град, неки тренутак среће или велике туге. Ја сам неке песме о градовима написао пре него што сам тамо отишао, а градови су, као што знате, често лепши у песмама него у стварности. Са годинама живота, све мање пишете љубавну поезију, а све више филозофски размишљате, и то је сасвим нормално.
Обилазили сте Србију преко лета. Јесте ли обилазили места која волите, нека Ваша „света места“, родни крај?
- Ја се обично хвалим да сам рођен тамо где је рођена Србија. Место у коме сам ја рођен је Ступ. То је једино место на свету које је подједнако удаљено од Сопоћана, Студенице и Милешеве, три најмаркантније задужбине Немањића. Ступ се налази на једној падини Голије, планине на којој се, заправо, налазе скоро сви наши средњовековни манастири. Крај у коме сам рођен је епицентар културе и духовности средњовековне Србије.Ту је Сјеница, центар Пештерске висоравни, неколико високих планина и веома посећен кањон Увца, заиста су дивни ти предели и необична је природа. Наравно, волим да идем и у друге крајеве, да путујем по свету, волим море, посебно зими, али и велике градове. Они су ми највише инспиративни.
Ваша поезија јесте градска и кроз Ваше песме провејава Ваш однос према Београду. Какав је Ваш доживљај овога града? У њега долазите на студије.
- Да, дипломирао сам на Факултету политичких наука, али су ме одувек привлачили медији. Још као студент сам био уредник једног студентског радио програма. Волео сам да пишем, и то и данас чиним, некада за медије, некада поезију. Упућен сам на реч. А, мој однос према Београду је амбивалентан и контроверзан. Када се у њега враћам с пута, осећам да долазим кући, али било је много подстанарских година када смо се Београд и ја мање волели. Београд има једну неуротичност, која је инспиративна за уметнике. Многи уметници са Балкана управо ту воле да раде; он има неку врсту нереда и динамике коју немају други градови. Моја најпродаванија књига, поема „Мислим да не знаш с ким имаш посла, мала“ је нека врста посвете Београду.
Како је радио преживо корону, али и савремени налет интернета и друштвених мрежа? Радио Београд недавно је прославио 96 година постојања, а Радио Београд 2 емитује посебне програме из области културе, уметности, музике, екологије, који се не могу чути на другим местима.
- Радио Београд је настарији електронски медиј на Балкану, основан 1924. Последњих година технологија се развијала тако да је погодовала радију, па ви сада можете слушати наш програм у сваком делу света, не само на радио пријемнику и не само у реалном времену. Радио је у савезу са интернетом доживео праву малу ренесансу, а слушаоци су веома често млади људи. Радио Београд 2, на коме ја радим, у потпуности је посвећен култури и уметности, а имамо и велики број дебатних емисија, политичких и публицистичких тема, концерата и сл. Радио Београд 2 је једини програм који 60 година, у континуитету, сваког радног дана емитује поезију у интерпретацији аутора, и свакога дана у 17 сати емитује документарну репортажу, у емисији која се зове „Говори да бих те видео“. Наш програм не захтева само посебне новинаре, већ и посебне слушаоце. Имамо и читав низ акција, као што је циклус концерата у Галерији РТС-а, којим обележавамо 250 година од рођења Бетовена. Емитујемо „Поезију уживо“ из Коларца, додељујемо неке врло важне награде, као што је награда „Никола Милошевић“, једина таква за књигу из области филозофије, естетике, теорије књижевности, већ 20 година. Додељујемо награду „Радмила Видак“ за лепоту говора, прошлогодишња добитница је била Данка Нововић. Ми смо, можда, једина електронска кућа која још увек има лекторе. Награђујемо младе песнике, као и студенте за најбоље радиофонске радове. Веома нам је важно да афирмишемо младе људе. Лично сам веома задовољан, јер радим на програму који бих и сам слушао са великим задовољством, упркос чињеници да имам мање времена да пишем. Чини ми се да радим нешто корисно за људе и за будућност, а то је права ствар!
Од Радомана Кањевца опраштамо се уз примерак књиге „Мислим да не знаш с ким имаш посла, мала“, са посветом, уз подсећање на остале наслове: „Речи за певање“, „Отворено писмо“, „Као рука низ врат контрабаса“, „Путујем“... Присећамо се и концерата у Будимпешти, ћаскамо о рокенролу и сарадњи са „Галијом“, уз обећање за нови сусрет.
ЗГРАДА РАДИО БЕОГРАДА
Радио Београд уселио се у здање на углу Светогорске и Хиландарске улице 1947. године, а оно је до Другог светског рата било познато као Занатски дом, за чије је архитектонско решење млади архитекта Богдан Несторовић 1931. године био награђен. Изградња нове зграде завршена је за свега две године - 1.маја 1933. Зграда је била вишенаменска, у њој је некада био биоскоп „Авала“, функционисала је као пословни простор, имала је занатске локале, ресторан, као и тадашњи првокласни хотел „Гранд“. Када је 1947. године зграду добио на коришћење Радио Београд, она је адаптирана за потребе радио-станице. Средином 19. века на овом месту је била кафана „Код два бела голуба“.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)