Српска школа „Никола Тесла” у Будимпешти окупља многе талентоване спортисте у разним дисциплинама. Један од њих је и деветнаестогодишњи хокејаш, ванредни ученик једанаестог разреда гимназије Марко Чолак, који са родитељима живи у Пецелу. Данас са њим на српском језику у породици разговара једино његова бака Ана Мали из Чипа, која га је и мотивисала да се упише у Српску гимназију.
О животу и спортским успесима Марка Чолака из малог места Чип, недалеко од Будимпеште, разговарамо на српском језику, који је, после четири године учења, добро савладао и течно га говори. Овај младић поносно носи типично српско име, мада је у друштву познат по надимку Чоли.
Хокеј постаје све популарнији спорт у Мађарској. Када си први пут обуо хокејашке ципеле?
- Хокеј играм од своје петнаесте године. Клизао сам се са другарима на залеђеном језеру Наплаш, у будимпештанском XVII кварту. Хокејашка палица и пак мога друга хокејаша, клизању су дали неку нову димензију. Пожелео сам да почнем да тренирам и прикључио се подмлатку МАЦ-а. Данас сам члан истог клуба, професионалне сениорске екипе МАЦ-ХКБ УЈБУДА. Ирам на позицији одбране. Моја екипа игра у „Ерсте лиги”, сениорској првој лиги Мађарске.
Знамо да живот активног спортисте захтева много одрицања. Како изгледа твој радни дан? Како успеваш да уклопиш тренинге и школу?
- Три године сам био редован ђак Српске школе и тренинге сам имао поподне. Откако сам у сениорској екипи, тренинге имамо свако пре подне, па сам зато у школи морао да пређем на ванредну наставу. Дан ми почиње у седам ујутру, тренирамо до један сат. Пре излазака на лед имамо кондиционе тренинге, затим тренинге стабилизације и равнотеже, а на крају уживамо у петнаестак минута игре. Поподнева проводим у учењу. Ако се игра утакмица, онда претходни дан имам тренинге и пре и после подне. Од маја до августа нема леда, онда имамо суве тренинге. Иако сам млад за сениорску екипу, доста ме форсирају. Желим и даље да се бавим овом спортом и да напредујем. Утакмице се и даље играју, наравно без публике, због епидемиолошких ограничења. Играчима много недостају гледаоци и навијачка атмосфера. Утакмице преноси телевизија М4 Спорт, а од недавно и „Ерсте лига” има свој ТВ канал.
Прошле године смо на телевизији и на друштвеним мрежама видели једну твоју егзибицију, о чему се заправо ради?
- То је био мој први гол у сениор лиги, на утакмици коју смо играли у октобру 2020. године. Пошто сам при великој брзини дао гол, прелетео сам преко ограде. Ваљда од среће! Много сам поносан на тај згодитак. Хокеј је, иначе, груб спорт, може да дође до повреда. Међутим, атрактиван је због своје динамичности, јача колективан дух и велики је изазов за играче, а и уживање за публику.
Познате су хокејашке утакмице екипа из Америке, Канаде и Русије, које играју најбољи хокеј. Имао сам прилику да два пута играм у Канади, једном са јуниорском репрезентацијом Мађарске у којој сам капитен, други пут са МАЦ-ом. На обе утакмице смо однели победу. Пропутовали смо целу Европу. У децембру 2019. године смо учествовали на светском првенству у Кијеву. У екипи је био мој школски друг Ведран Богешић, који је хокеј почео да игра у Суботици, а сада игра у Дебрецену. У децембру ове године нас чека још једно светско првенство и ако тамо победимо, улазимо у групу А екипа и добијамо прилику да играмо са јачим клубовима из Америке, Канаде и Русије.
Шта желиш да постигнеш у будућности?
- Наставићу да се професионално бавим хокејом док ми године дозволе, значи до 30-35 година. Своју каријеру желим да опробам и у иностранству, као и да научим неки страни језик. Такође, намеравам да завршим Факултет за физичку културу и да се оспособим за позив тренера. Деца почињу да тренирају хокеј од своје четврте-пете године у супер мини и мини екипама, после прелазе у јуниорске и сениорске екипе. Значи, има преспективе за посао тренера, мада је мој сан да једном тренирам репрезентацију Мађарске.
Да ли ти родитељи пружају подршку?
- Наравно, без њихове помоћи и подршке све ово би било тешко изводљиво. Тата и сам много воли хокеј, а и мама је заволела. Хокеј је доста скуп спорт, док не стигнеш до професионалног тима, мораш сам да купујеш опрему. Хокејашке ципеле се мењају сваке године и нормално је да играч жели да има што бољи квалитет опреме.
Да ли ти остаје времена за неки хоби?
- Поред хокеја волим да пецам, слушам музику и да путујем. Пецање ме опушта, а и волим да проводим време у природи. Тренутно једва чекам да се отворе кафићи и да почнемо да правимо журке. Ужелео сам се другова и дружења.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.