Према настави на даљину много су критичнији одлични ученици, јер су очекивали више и уочавали су недостатке таквог рада. По њиховом мишљењу, настава на даљину је неправедна, није фер, јер дозвољава много преписивања. Ђацима који су и пре пандемије имали ниже просечне оцене одговарали су другачији начин рада и смањивање критеријума.
Из школовања у отежаним условима које диктира епидемија вируса корона неминовни су губици на свим плановима. Минимум десет одсто ученика у предуниверзитетском систему образовања Србије, по грубој процени, није имало приступ онлајн настави на одговарајући начин из различитих узрока. То је војска од 75.000 до 80.000 ученика који ће трајно осетити последице недостатка образовања.
Немали број наставника био је принуђен да подиже кредите да купује рачунаре и другу опрему, али та невоља није заобишла ни многе родитеље. И ђаци, и родитељи, и наставници једва чекају крај по свему атипичне школске године из које, ако их утисак не вара, нажалост, не излазе много паметнији. Сва ова виђења део су полемике о образовању у оквирима противепидемијских мера која је као панел-дискусија под називом „Како се школујемо у пандемији” одржана јуче у Београду.
– Према настави на даљину много су критичнији одлични ученици, јер су очекивали више и уочавали су недостатке таквог рада. По њиховом мишљењу, настава на даљину је неправедна, није фер, јер дозвољава много преписивања. Ђацима који су и пре пандемије имали ниже просечне оцене одговарали су другачији начин рада и смањивање критеријума – указала је др Смиљана Јошић, научни сарадник Института за педагошка истраживања.
Посебно је истакла да о ефектима наставе на даљину може да се прича, као и о губицима, али да немамо податке пре пандемије које можемо да упоредимо јер код нас не постоје национална тестирања чији би резултати били емпиријски основ за процену да ли се и где квалитет образовања изгубио и како то може да се надокнади.
– Међународна вредновања пре пандемије показују јаз између постигнућа ученика у школама из урбаних и руралних средина. По последњим резултатима студије ТИМС, ученици у развијенијим градовима из математике су за 40 поена успешнији од вршњака из неке сеоске школе. Подаци из истог истраживања, али од 2015. године, показују да су постигнућа ученика од социоекономског статуса зависила 17 одсто, а у последњем циклусу из 2019. године тај се утицај готово дуплирао, порастао је на 31 одсто. То је лоше за праведност образовног система јер је циљ образовања да ученици из свих друштвених група имају једнаке могућности – навела је Јошићева.
Затим је објаснила да се очекује да ће овај јаз још продубити рад школа по комбинованом моделу јер настава на даљину јесте ослоњена на социоекономски статус и лакше се реализује у урбаним срединама. Да је онлајн настава допринела и гашењу емпатије код деце, а да је то проблем који је теже решити од набавке дигиталног уређаја, приметила је Виолета Алфелди, учитељица у Основној школи „Владислав Рибникар”. Њено искуство потврђује да је просветним радницима потребна прилика и време да са ђацима и њиховим родитељима разговарају уз стручну помоћ, да адекватна подршка буде свима пружена и у урбаним и у руралним срединама од следеће школске године, јер је за ову касно.
– Обрни-окрени дошли смо у ситуацију да нам је једино битно каква ће да буде оцена на крају. Од тог притиска родитеља на дете и на наставника добијемо – ништа. Код деце се јавио отпор и губљење радних навика, што је унело доста немира у породичним односима, па и у односима између родитеља и наставника који ни пре пандемије нису били сјајни. Ово је само избацило на површину све проблеме и јасно показало да образовање није једнако доступно за сву децу. У јавност из министарства стижу поруке да је све сјајно, да смо све завршили, а у суштини се сваког дана чини да идемо све ниже. Видећемо колико ће то да иде по дечјим леђима у наставку њиховог школовања. Утисак је да у чему су били добри, постали су још бољи, а у чему су били лоши, постали су још лошији – сматра Гордана Племић, председница удружења „Родитељ”.
Међу панелистима надлежних из ресорног Министарства просвете није било, а Весна Војводић Митровић, из Гранског синдиката просветних радника „Независност”, уверава да просветној власти, из неког разлога, не одговара да призна да је стање на терену, како каже, много горе него што они желе да прихвате.
– Проблеми су велики. Наша је процена, за ових годину и по дана, и то гледамо врло оптимистично, да ако друштво инвестира 1.500 евра на годишњем нивоу за школовање једног ђака, отприлике је бачено око 750 евра по ученику. Кад то помножимо с бројем ђака у основним и средњим школама, скоро 600.000.000 евра смо изгубили да се може мерити у новцу. Најстрашније смо изгубили на нивоу мотивације. Како да објасните младом човеку да не треба да преписује ни у „гугл учионици” ни на платформи „зум”, када имате високо котираног политичара с минимум седам процената преписиваног у свом докторату и кажемо – па шта. Како да ја дам јединицу ученику који има седам одсто преписаног на контролном, а то ми ученици на часу некада кажу у шали – указала је Весна Војводић Митровић.
Подстакла је тиме Смиљану Јошић да цитира како ђаци оцењују онлајн часове:
– Превише је преписивања и варања на тестовима. Да је настава на даљину добра, рећи ће само лоши ученици. Овакво учење било би доста ефикасније када не би сви преписивали, али то није могуће. Због оваквог стања уопште немам вољу да учим и окрећем се преписивању неких предмета који су ми тешки и које не волим...