Наметнут је задатак парламенту данашње државе Црне Горе да изјави своје мишљење о једном издвојеном догађају грађанског рата на истоку Босне од пре 26 година. Уз то је наметнуто санкционисање једног човека на функцији министра, само зато што је одговорио на питање противне стране да ли признаје геноцид у том догађају.
Пише: Новица Коцић, посланик Демократског фронта и председник Административног одбора црногорског парламента
Потребно је скицирати неколико чињеница као потврду да парламент није ни надлежан, ни у могућности да одговора на ова питања. Прво о надлежности. Скупштину чине представници грађана као носилаца суверености у држави која је била федерална република на територији 5,4 одсто Југославије са 2,6 одсто броја становника. Југославија је разбијена у грађанским ратовима. Зна се да је политика мајка рата, она је памет а рат само инструмент, а не обрнуто. Вођење рата у својим главним потезима је зато само политика која је перо замијенила мачем, али зато није престала да мисли по својим сопственим законима (Карл Клаузевиц). Политика је била и остала разбијање Југославије да трају ’неуређене територије’ које ће удружени запад модернизовати. Модернизација захтева одрицање од сопственог бића, које прати осећање понижења и порицања, те кризе идентитета уз ’стратешко одустајање од разума’ (Миљенко Јерговић ).
После напуштања социјализма настао је национализам који су присвојили ауторитарни, некомпетентни и корумпирани режими. Празнина је попуњавана обећањем америчког сна и затим европских вредности, чак европске ’породице’. После свега остављено нам је да продужимо рат оптужбама и осудама, да би се прикрила историјска истина. То значи задатак да изазивамо и подстичемо мржње и нетрпељивости без краја и да нам то буде стална опсесија, да нико не изађе из пакла. Ето, Скупштина Црне Горе је расправљала како да противно забрани из члана 7. и домашају надлежности по члану 82. Устава састави некакав документ којим ће се посејати старо семе нове мржње и обележити нови кривци.
Законодавни орган не треба да одлучује о унутрашњим односима у другој држави, а није ни дужан ни способан да искаже историјску истину о грађанском рату у другој држави. Данас је време постистине и није могуће да у законодавном телу на провокацију и хитно искажемо истину.
Грађански рат је сложена друштвена појава. Када се усвоји логика као наука по мишљењу уопште, онда се при том подразумева форма и садржина целог историјског процеса. У њему учествују људи са свим индивидуалним и групним особинама.
Значи, без мултидисциплинарног истраживања чињеничног стања и историјске истине није довољна само правна квалификација у пресуди веома сложеног чињеничног стања из области политике, ратовања, социологије, психологије, културе, традиције, верских и националних разлика, дејства пропаганде и др. помоћу једног правног појма – геноцида.
Оцењујемо као грех министра Лепосавића његов исказ: „Питање квалификације злочина који је према Бошњацима учињен у Сребреници, као и многа друга питања из грађанског рата у бившој Југославији, и даље су предмет не само емотивних поступања и непримерених реакција, већ и стручних полемика.”
Хајка са отвореном мржњом и незнањем изазвала је више исказа. Ипак, мора се знати да се придружио гонитељима и хашки тужилац Серж Брамерц. Он критички осврт министра Лепосавића на пресуду квалификује као „последњи степен геноцида”. Ако пажљиво читамо дефиницију геноцида, можемо уочити да је то манифестација силе, а не истине. Постоје критичка мишљења о одлукама суда значајних правника са више континената. Већ је познато издвојено мишљење председнице другостепеног суда у погледу осуде генерала Младића. Уследиће и резултат истраживања међународне комисије о жртвама у регији Сребренице од 1992. до 1995. чиме ће се исказати историјска истина. После тога се може сазнати правна истина у пресуди која третира само један догађај, једно место и припаднике једног народа квалификацијом геноцид.
Потребно је уочити да је и Скупштини Црне Горе предложена декларација о тумачењу и примени конвенције и то по хитном поступку како је истовремено предложено Народној скупштини Србије у тексту идентичном како је предлагала Велика Британија 2015. године речима „најоштрије осуђује геноциде у Сребреници”. Истовремено је изложен одговорности човек зато што је применио право на слободу мисли зајемчено у члану 18. Опште декларације о правима човека, које је сагласно и са чланом девет Конвенције за спречавање и кажњавање кривичног дела геноцида јер је Међународни суд правде надлежан за тумачење појма геноцида, а не нико други, па ни Скупштина Црне Горе.
Запитајмо се зашто смо се покорили и пристали да се бавимо туђим послом. Зна се порука „не кују се коњи по мјесецу , већ по дану и жаркоме сунцу”. Коначно, предлагао сам да Скупштина државе Црне Горе не пристаје на притиске и понижење, тако што би се упустила у давање правне квалификације појма геноцид, као и ускратила право на мишљење Владимиру Лепосавићу. Нажалост снага правних чињеница била је немоћна пред наређењем страних центара моћи.