ТВ серија „Александар од Југославије”, по сценарију и у режији Здравка Шотре, истински је подвиг огромне екипе која је радила на том пројекту, каже за наш портал глумац Хаџи Ненад Маричић. Он у серији тумачи лик Душана Трифуновића, генерала и ордонанса, који је до последњег тренутка био са краљем Александром. Сценарио је базиран на истоименом роману Вука Драшковића, а серију поред малих екрана прате и гледаоци широм света, путем интернета.
Повод за наш сусрет и разговор са познатим драмским уметником Хаџи Ненадом Маричићем била је актуелна ТВ серија „Александар од Југославије”, али се нисмо задржали само на тој теми. Разговарали смо и о глумцима и глуми у доба короне и новим улогама.
Занимљиво је да се и у време короне много снимало, па чак примећујемо и да је ТВ серија на различитим програмима сада више него раније. Гледали смо вас у „Синовцима”, сада многи од нас гледају „Александра од Југославије” Здравка Шотре. Како видите овај пројекат и сарадњу са Шотром, који је легенда у свету филма и телевизије?
- Серија „Александар од Југославије” је истински подвиг огромне екипе, која је радила на том пројекту. Пет месеци радили смо у „ковид условима”, спремни да све зауставимо уколико нешто пође по злу. Успели смо одговорношћу да изгурамо до краја. Шотра је, упркос годинама, са невероватном енергијом носио тај, може се рећи, највећи посао у богатој каријери. Била ми је част да поново радим са њим. Прву улогу пред камерама имао сам у једном дивном телевизијском филму „Илка”, који, такође, говори о једном важном периоду из наше историје. „Александар од Југославије” се емитује тренутно на малим екранима, али и преко интернет портала, па ми стижу честитке из разних делова света. Тема о којој говори серија занима многе, а понајвише оне који се са поносом сећају својих прадедова. Они су нам донели слободу, а ми смо им узвратили заборавом. Време је да се то исправи.
Заједно са Јевремом (тумачи га Мики Крстовић), Душан Трифуновић кога ја играм је до последњег тренутка уз краља Александра. Ова два висока официра и ордонанса српске војске старају се о његовој безбедности, здрављу и учествују у неким важним питањима везаним за будућност краљевине, што се једним делом поклапа са животом занимљиве историјске личности, генерала Душана Трифуновића, који је био војни стратег, а касније и министар војни и начелник војнообавештајне службе.
Како су се сналазили глумци у доба короне, како сте ви проживљавали време изолације, када смо сви седели у кућама, а и сада, када смо сви схватили да ће ова ситуација потрајати?
- Када је кренуо карантин, схватио сам брзо да ћу имати много времена које ћу моћи да проведем са својим синовима, па сам све подредио томе. Много сам им кувао и уживао у томе. Тако је пролазио први део дана, а предвече бих узимао разне књиге поезије и читао омиљене песнике. Проводио сам време на тераси у вечерње сате, готово свакога дана сам свирао гитару и смишљао неке нове песме, инспирисан великом збирком песама Боба Дилана, коју сам купио месец дана пре пандемије .
Како се ваше матично Народно позориште организовало? Играте и у другим позориштима, а недавно сте имали и једну премијеру. О каквом комаду је реч?
- У матичном Народном позоришту нисам одиграо представу више од годину дана. То говори довољно колико су се позоришне прилике промениле. На моју срећу, десила се премијера у позоришту „Звездара”. Нова представа „Берачи снова” говори о неким обичним људима, једној породици са Космаја, која покушава да промени своје безнадежно финансијско стање, живот од минималца, и упушта се у авантуру подизања малињака. Живети мало боље од поштеног рада је једини циљ Здравка, лика којег тумачим у овом комаду Владе Ђурђевића, а који је режирао Божидар Ђуровић. Зашто се његов циљ не испуни остаје на публици да погледа и да сама процени .
Многи глумци и уметници уопште, покушавали су да нађу нове форме, радили су представе „онлајн”, говорили стихове... Јесте ли Ви покушали тако нешто?
- Недавно је на малој сцени Народног позоришта изведено јавно читање текста Ивоне Ригер и Немање Новковића „Хајп”, који говори о могућој блиској будућности у којој је све „онлајн”. Преносили смо ту представу са својих Инстаграм и Фесјбук профила, уживо са сцене. Био је то један занимљив експеримент, који је пренео свима јасну поруку да та форма јесте занимљива, али је далеко од свега онога што јесте позориште.
Често се враћате Шекспиру, играли сте га у чувеном театру „Глоб” у Лондону. Издали сте и аудио-књигу „Шекспирови соенти”. Његов стих „Бити или не бити” сада је, чини се, актуелнији него икад. Како га Ви доживљавате?
- Увек бирам ово прво – бити! Уколико свој живот препустимо другима да га воде, ми више свог живота нисмо достојни. Тренутно се налазимо заиста у времену када морамо да покажемо солидарност, пре свега са онима који спашавају животе оболелих. Лекари су давно прешли границу исцрпљености и то морамо имати у виду. Многи моји пријатељи су, као лекари, већ годину дана у црвеној зони.
У Будимпешти се још увек памти извођење Шекспирових сонета. Како се Ви сећате сусрета са српском публиком у Мађарској?
- Било је то посебно вече, у граду који толико волим да посећујем. Дирљиво је било то, што је публика желела да наставимо разговор о Шекспиру и након представе. Такви тренуци се не заборављају и дубоко се надам да ћемо нешто слично поновити чим се стекну услови за то.
За крај, реците за наше читаоце у Мађарској, од којих су неки били на поклоњењу у Јерусалиму, како сте се одлучили да пођете на хаџилук? Шта то за Вас значи и када је то било?
- Пожелео сам свом драгом куму Душану Крстићу срећан почетак Великог поста, а он ми је предложио да крај тог поста дочекамо у Јерусалиму, где је он тада живео. Тако сам 2009. године ту Страсну седмицу провео у светом граду и са својом малом кумицом Алексијом Крстић, на Васкрс, ушао у Цркву Христовог гроба. И, тако сам на најлепши начин постао Хаџи – поклоник Христовог гроба. Алексија и Душан данас живе у Будимпешти. Сада тамо идем на хаџилук, у српску цркву у Будимпешти и у Текелијанум, који је за све наше уметнике готово свето место.