"Позориште ће увек живети и нико га никада неће уништити. Оно је једноставно уткано у људско биће, као што је било пре нове ере тако ће бити и у следећој. Само је важно да људи који се баве позориштем ухвате добро парче времена у којем ће се бавити театром", каже наша прослављена глумица Јелисавета Сека Саблић.
Софија Серебрјакова, Роса, Бела Матовић, Леонора Бах, Велма, Јуста – само су неке од јунакиња које је глумица Јелисавета Сека Саблић тумачила током дуге, плодне каријере. Међу последњим хероинама у том низу свакако је интригантна Серафима Маргаритовна даровитог руског аутора Николаја Кољаде, коју игра у дуодрами „Лажљивица” у режији Стефана Саблића, уз своју колегиницу Горицу Поповић.
Јелисавета Сека Саблић протеклих дана гостовала је у Позоришту "Керемпух" у Загребу, будући да је управо представа „Лажљивица” Атељеа 212 уврштена у званичну селекцију овогодишњег, 45. по реду, издања „Дана сатире Фадила Хаџића” у позоришту Керемпух.
– „Лажљивица” је свежа представа, врло мало је играна, с обзиром на то да је премијерно изведена уочи пандемије. Толико стојим иза лика Серафиме Маргаритовне да бих једноставно на моменте и сама могла да наставим, продужим реплике својим говором колико ми је она блиска. Нема ту шта превише да се прича, то је подељено друштво, како код нас тако и у целом свету. С једне стране сведоци смо света новца, тајкуна, пљачкаша. Какав је то пут размишљања, уопште како је могуће веровати у моћ лажи, имати такве и толике количине новца које су планетарне, превазилазе људски разум? Признајем да сам немоћна да анализирам те људе. Моја генерација је одрастала на другачијим принципима. Можда зато што сам потекла из тог миљеа, тако гледам на тај тренд. Ми смо усмеравани на праве вредности: образовање, лепоту, мисао, емпатију. Серафима је освешћена, старија особа која иде редом од јадника до јадника, који су заправо жртве тих тајкуна и криминалаца, али који њима истовремено служе, који су свесно и несвесно пристали на ропство. Моја јунакиња оптужује Маргариту, запослену у музеју, да ради за тајкуна тако што прихвата лаж установе у којој ради. Дакле, кроз духовите реплике покушавам и њу да освестим - каже Јелисавета Саблић.
Ваше васпитавање од најранијег детињства, како умете да приметите, почивало је на руској књижевној традицији, односно на обимним руским романима. Колико је наша стварност далеко од тог времена?
- Николај Кољада се заправо и ослања на најбољу руску традицију. Његова снага и особеност јесу у томе што је баш у тој традицији подједнако талентован скоро, хајде да не кажем као Чехов или Гогољ, али је на том путу. У његовом делу се осећају старе вредности на којима је одгајана и моја генерација. Сматрам да чак без тога, тих норми и смерница, ни не можемо да будемо глумци у правом смислу речи. Сада је то отишло у другом смеру, не знам где ће све ово отићи. Не сматрам да је то лоше, али понуђен је велики квантитет, не тражи се од глумца скоро ништа, па чак ни на сцени. Све се променило.
Представа „Лажљивица” је духовита прича о самоћи, о потреби за пријатељем.
- Усамљен је свако ко нема саговорника. Та Серафима која за себе сматра да није усамљена и сама каже: "Идем од једног до другог, свима ћу вам се осветити. Све вас мрзим, гадови, живот ћу вам огадити, загорчати". И она је сама на овом свету, али она то и бира. Не треба се у овим временима бринути за усамљеност, сви смо усамљени, а мислимо да то нисмо.
Иза вас је дуга, богата каријера. Колико је деликатно трајати у позоришту толико година? Каква је то привлачност између вас и театра?
- Мислим да ћу завршити са позориштем. Ипак, никада не кажи никада. Често сам љута због тренутних околности. Све се судара, и нека етика коју носим са етикама које доносе људи млађег, средњег доба, а која је увелико унета, ушла у позориште. Све то више не могу да издржим и поднесем. И да се касни на пробе и да не знаш текст... То је, да не кажем само мени лично већ и целој мојој генерацији, потпуно страно. Јако сам дисциплинована, одговорна, то је мени интравенозно усађено. Не могу једноставно то да померам, нити могу да издржим ту врсту односа према професији. Почињем и да мрзим људе као моја Серафима. Уз то, приметила сам да за онога ко је добар глумац и који одговара задацима професионално имам огромну љубав, без обзира што рецимо приватно није у реду, или супротно. Имам, чини ми се, за нијансу повишену строгост од целе моје генерације.
Сведоци смо и презаузетости глумаца због снимања бројних серија. Како ви гледате на тај тренд?
- Мислим да се појавио неки велики новац. Како, шта – ни сама не знам. Као што не могу да појмим ни одакле толике грађевине. У мојој малој улици тренутно су три градилишта. Руше, зидају, не знам одакле тај новац. Пре су се цедиле финансије за један пројекат, а сада глумци снимају из дана у дан.
Колико позориште трпи због презаузетости глумаца?
- Театар много трпи због новонасталих околности, односно позориште је спало на пето место. То је једноставно тако, не можеш да идеш против живота. Имаш ангажман у серији, добијаш пристојан новац, а позориште са друге стране симболично плаћа. Такав је живот, реалност треба увек поштовати. Мислим да позориште више нема значај, само му се неки свет обрадује, али не кажем да се то врло брзо неће повратити. Време се толико брзо мења: какве сам само ја кроз свој живот гледала падове театра. И у време санкција, када је потпуно замрло позориште, па до онога да десет фото-репортера дође на премијеру. Оно што је факат јесте да позориште не може да опстане без новца.
Како видите будућност позоришта?
- Позориште ће увек живети и нико га никада неће уништити. Оно је једноставно уткано у људско биће, као што је било пре нове ере тако ће бити и у следећој. Само је важно да људи који се баве позориштем ухвате добро парче времена у којем ће се бавити театром. Да ли ће бити боље време или не? Може то лоше време да траје десет, двадесет година, али после тога долази блистави период.