„Наши људи који живе у Будимпешти су образовани и воле да конзумирају културу. Могла бих тамо да живим. Дивно је живети у граду који има толико много позоришта и где се на сваком кораку срећете са културним и историјским споменицима", каже за Глас Пеште популарна српска глумица Љиљана Благојевић, у чијим је улогама више пута имала прилику да ужива и наша публика у Мађарској.
Српска публика у Будимпешти већ добро познаје Љиљану Благојевић, позоришну, филмску и телевизијску глумицу, првакињу Народног позоришта у Београду. Она је у Мађарској позната не само по бројним улогама у остварењима југословенске и српске кинематографије, већ и зхваљујући њеним гостовањима у Будимпешти.
На Факултету драмских уметности - Одсек за глуму, Љиљана Благојевић је дипломирала са оценом десет, у класи проф. Миленка Маричића. На трећој години глуме добија шансу да се појави у филму „Бошко Буха”, а прву главну улогу остварује 1981. године у филму Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел”. Упоредо са филмом, дебитује и у позоришту, у почетку као слободан уметник, да би 1996. године постала првакиња драме Народног позоришта у Београду. Оснивач је Одсека за позоришну и филмску уметност на Синергија универзитету у Бијељини, где је предавала глуму, а од школске 2020/21 редовни је професор глуме на Факултету савремених уметности у Београду. Удата је за драмског писца и редитеља Синишу Ковачевића са којим има ћерку, глумицу Калину Ковачевић. Добитница је најзначајнијих глумачких признања на српским и југословенским просторима.
Како сте проводили време изолације и смањене активности? Сигурно је помогло и то што живите изван града.
- Просто је невероватно, али никада више нисам радила, него сада, у време короне. У позоришту сам имала све време процес рада на представи „Васа Железнова”, Максима Горког, и на почетку сезоне смо изашли са премијером. У овој представи тумачим насловну улогу Васе. И у току лета сам снимала две серије: „Kљун”, и још једну, чије име не смем да помињем по уговорним обавезама. Веома се много снимало у овом периоду и ја сам се шалила да се емитери спремају да нам олакшају време које проводимо углавном у кућама. Период карантина целе Србије сам провела на селу и та два месеца сам искористила да претресем таване, библиотеку и урадим неке послове које сам одлагала годинама.
Како је ваше матично позориште функционисало свих ових месеци? У каквим околностима су се одвијале представе?
- Народно позориште је доста дуго било затворено, као и остала позоришта, а онда је отворено међу последњим институцијама. Никада ми неће бити јасно зашто је то тако. Морам признати да је тужно играти пред празним салама, јер кад поштујете све прописане епидемиолошке мере, онда вам је у сали од 700 места, присутно 200 људи. Све је то неки привид нормалног живота, а искрено, таква стања су све, само не нормалан живот. Ево, и сада, масовно се отказују заказане представе, јер пре играња морамо да се тестирамо и увек је неко позитиван.
Лето проводим радно, снимајући, и нисам нигде путовала. Пропале су ми карте за Сардинију, а како ствари стоје, питање је када ћу је, и да ли ћу је опет видети. Следеће године почиње вакцинација у целом свету, а ја се баш не радујем вакцини. Све је то некако ишло брзо и немам поверења. Лето сам провела у Београду и на Палићу, где сам снимала, као и у селима око Пожаревца, где сам, такође, радила.
Протеклих година сте у више наврата гостовали у Будимпешти, где вас публика добро познаје и памти. Како ви памтите те посете, чега се најрадије сећате?
- Обожавам Будимпешту. Наши људи тамо су образовани и воле да конзумирају културу. Могла бих тамо да живим. Видела сам и Сентандреју; личи на мој Земун. Тамо је све узбудљиво, а љубазношћу оца Лазара Пајтића много више смо сазнали, од онога што смо учили у школи. У Будимпешти сам била неколико пута, са колегиницама и колегама глумцима, и сваки пут смо били смештени у Текелијануму, задужбини Саве Текелије, великог Србина. Дивно је живети у граду који има толико много позоришта и где се на сваком кораку срећете са културним и историјским споменицима. Моћан град!
Читава Ваша породица је уметничка. Како функционишу остали чланови? Да ли сте нешто ново спрема у Синишиној „кухињи”? Ваша ћерка Калина Ковачевић, такође је ангажована на снимању нових серија и припреми представа.
- Да, ми смо уметничка породица. Опстали смо толике године. Синиша тренутно пише романе. Објавио је три романа и стицајем околности је постао романсијер. Мада, има дивне драме и тв серије, али све то, за сада, чека неке боље дане. Kалина ради представу „Орландо” у свом матичном позоришту и снима дивну серију „Време зла”, по чувеном роману Добрице Ћосића. Она је већ десет година стална чланица Народног позоришта, а обе памтимо заједничко гостовање у Будимпешти пре неколико година.
Имате времена и да ускочите као помоћ у чувању унука?
- Институција бабе је увек добродошла! Моје две унуке, Миона и Аника, су дивне. Миона је већ велика, а Аника је беба и захтева доста пажње. Углавном је пази мајка, а ја ускачем да помогнем, када ме зову. Калина је, такође, снимала и била ван куће, па сам ја ускакала.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.