Ilustrator i dizajner Igor Lazin, poznat i kao voditelj jedne od emisija budimpeštanskog Tiloš radija, već više od tri decenije živi i stvara u Mađarskoj. U intervjuu za "Glas Pešte" govori o svojim umetničkim počecima i sadašnjoj, zreloj stvaralačkoj fazi, u kojoj poseban značaj pridaje ilustovanju knjiga za decu. Kaže da se, kada je reč o tom poslu i umetnosti uopšte, kroz istoriju menjao samo alat, a da je uvek najvažnija bila ideja, odnosno ono što ilustrator ima da kaže i poruči drugim ljudima.
Da li ste još prilikom studija unutrašnjeg dizajna znali da ćete jednoga dana biti ilustrator knjiga ili se ta ljubav javila kasnije?
- Nisam znao. Sećam se, kada sam imao 15-16 godina, osetio sam da moram da crtam inače ću da ekplodiram, poludim. Ne mogu to bolje da objasnim, jednostavno je ta potreba došla iz, kako da kažem... iz stomaka. Kao klinca su me samo dve stvari interesovale, da idem na basket, igram košarku i da crtam. Kasnije su, naravno, došle prve ljubavi, muzika, itd. Umesto basketa sam počeo da trčim. Ljubav, da uvek. Potreba za crtanjem, stvaranjem, davanjem u krajnjem slučaju, se još više osnažila i postala dominatna.
Negde pri završetku studija sam pomislio kako bi bilo dobro i lepo ilustrovati. U tim godina u bivšoj Jugoslaviji je bilo mnogo časopisa u kojima je bilo izvandrednih ilustracija, „Start“, „Vidici“ i drugi. Da ne zaboravimo stripove, na sreću otac mi je iz nekog samo njemu poznatog razloga (on ih nije čitao, više je voleo da čita knjige), kupovao stripove. Bili su to „Pegaz“, „Politikin Zabavavnik“ i drugi, i uveo me u taj svet. Posle toga su došli „Stripoteka“, „Yu strip“, „Spunk“ i drugi.
Još jedna stvar koju bih voleo da napomenem. Po završetku studija, osetio sam i razumeo, šta je moj zadatak. Ovaj talenat sam dobio da bih mogao da prenesem (bez da na bilo koji način glorifikujem svoju ulugo, pamet) drugima svoje uvide, istine, nedoumice, pitanja u vezi sa životom, postojanjem, ulogom.
U Mađarskoj ste imali velike uspehe kao illustrator. Podsetite naše čitaoce na neke od njih.
- Prvi i najveći uspeh sam doživeo sa animiranim filmovima, pre svega Malom Kravom (Kistehen). Izmeđ ostalog taj filmčić je bio zaštitni znak Sziget festival. Pre i posle toga sam uradio još par filmova, nagrađivanih, ali to i nije toliko bitno, mnogo je bitnije da sam praveći filmove za razliku od ilustracija, gde ste podređeni ideji pisca knjige, ovde bio u mogućnosti da rešim neka pitanja kao i odnose, rat u bivšoj Jugoslaviji i ja, napuštanje domovine, rođenje dece, roditeljstvo, razvod, našao sam moje, lično igralište, itd.
Bavljenje animacijom je došlo kao nadogradnja, logičan put. Zadovoljio sam svoju radoznalost između ostalog kako je to kada crteži ožive.
Što se tiče knjiga koje sam ilustrovao i nagrada, da bilo ih je mnogo, ali mislim da sami naslovi i nisu toliko važni, bitno je bar odavde gledano (iz Igora), da sam delom pogodio koja je to umetnička disiplina u kojoj se dobro osećam i da na kraju krajeva da budem srećan.
Čini se da vam je posebna specijalnost ilustrovanje dečjih knjiga. Da li je lakše raditi za decu ili za odrasle?
- Ne znam. Crtati za decu i odrasle je isto, ali opet različito. Možda je ono što me više privlači dečjim knjigama, veća sloboda, već količina apsurda, humor. Sem toga, mislim da mi dečje ilustracije pomažu da ne zaboravim malog Igora, da ostanem i sačuvam u sebi ono dečije, znatiželju, nevinost, otvoreno srce.
Koliko su danas ilustratori traženi u svetu marketinga i kako se Vi snalazite u toj oblasti, u kojoj, pretpostavljamo vlada velika konkurencija?
- U svakom poslu postoje usponi i padovi. Pojavom interneta, svedoci smo ogromne količine informacija, pa tako i postojanja neviđeno mnogo ilustratora. Mada mislim da na kraju kvalitet uvek nekako ispliva, pre ili kasnije. Što se tiče konkurencije, mislim da to dobra stvar, jednostavno zajedno smo jači, uticaji, učenje, nadogradnja.
Koliko su se od vremena kada ste počinjali, pa do danas, promenili principi i metode rada dizajnera Vašeg profila? Uspevate li da partite sve te promene, posebno u tehničkoj sferi?
- Mislim da je u osnovi sve isto. Počeli smo prstima da slikamo u Altamiri i sličnim pećinama, kasnije su stigle razne pisaljke, četkice, pa sve do današnje ere kompjutera. Kao što rekoh, samo se alat promenio, odnosno uvek je ideja, ono što imamo da kažemo, poručimo, bilo i ostaće najvažnije. Uglavnom pratim promene, učenje je dobra stvar.
Strepite li Vi i vaše kolege dizajneri i ilustratori od veštačke inteligencije?
- Iskreno ne, govorim u svoje ime. Sama pojava veštaćke inteligencije veliki zadatak za ljudsku rasu u svakom mogućem smislu. Videćemo.
Za ljude koji ne osećaju pripadnost nijednom konkretnom podneblju ponekad kažemo da su građani sveta. Da li se i Vi tako osećate?
- Osećam se pre kao Marsovac. Nisam ni tamo ni ovde, što je zgodna stvar u smislu da imam izvestan otklon pa mi se čini da je slika objektivnija ili čistija. Međutim, to ujedno znači i da ne pripadam nigde. Biti građanin sveta, lepo zvuči, samo što je svet suviše veliki, ogroman. Da pojasnim, već tridesetak godina radim u „Tilos radiju” i negde na početku bio sam na predavanju u vezi sa vođenjem emisija. Rekli su nam da je najbolje zamisliti i obraćati se jednom čoveku, jednom uhu, jer ako pomislimo da se obraćamo svima, slika postaje zastrašujuća. Biti Marsovac je ujedno i pomalo lakonski odgovor koji, ruku na srce, govori i mnogo i ništa.
Da li Budimpeštu vidite kao grad svog trajnog nastanjenja ili imate neke drugačije planove?
- Nikada nisam mislio da će Budimpešta biti konačno mesto, a trenutno živim u Sentandreji. Drugačiji planovi, da. Ima jedna lepa kineska misao, koja mi je pala na pamet. Ne znamo kako i šta će biti. Međutim, plavo nebo nije daleko, moguće je popeti se gore i postaviti pitanje.