Роман "Вечити младожења" био је увек истицан као најзаокруженије дело Јакова Игњатовића. Ако пристанемо на Скерлићеву деобу Игњатовићевих романа на друштвене и хумористичко-авантуристичке, онда би "Вечити младожења" у првој групи, представљао праву романескну структуру.
За приповедање са мотивима села, које је у његово време било актуелно, Јаков Игњатовић није имао предуслова, јер ће живот села он тек касније упознати, углавном, за време боравка у Даљу (1863-1879) и из тог периода је и његов роман из сеоског живота "Чудан свет". Он није довољно познавао ни фолклорно-етнички фонд српског села, нити је језички могао да подражава чист народни сељачки говор, како су то чинили вуковски сеоски приповедачи, понекад чак кокетујући с идиомом сељачког говора.
Сељаци у Игњатовићевом роману "Чудан свет" говоре исто као и његови "почтенородни мајстори и мајсторице" из градских романа, а све његове личности из свих романа, као и он сам у говору приповедача, служе се једним градско-колоквијалним изразом, који је, колико накарадан - из вуковског аспекта "чистог народног" језика, толико и жив и сочан - из аспекта уметничке адекватности и сугестивности.
Са друге стране, пак, уметнички ниво наше прозе XIX века, на целом пространству српске књижевности, још није био достигао ону уметничку зрелост да би се и живот нашег сељака могао сагледати у сложеним пројекцијама романескне фактуре; роман је иначе, уосталом, био и остао приповедачка форма превасходно градских или сеоско-градских односа и средина. Пошто је Јаков Игњатовић добро познавао град, а не село, и пошто су тај град и живот у њему нудили обиље материјала управо за роман, природно је дошао до одлуке да пише романе из живота своје најближе, градске средине. (...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.