О ишчезавању некадашњих породичних и друштвених вредности у Сентандреји, Јаков Игњатовић је писао не само у својим романима, већ и у низу чланака. Тако је у чланку "Сент-Андреја", објављеном 1884. године, говорио о некада богатом и славном граду из XVII века и о његовом опадању и пропадању у XIX веку.
Наводећи као главне узроке овакве ситуације нове друштвено-економске услове (потпадање под законске одредбе вармеђијских закона, добијање племства и однарођивање, нерад и луксузан живот, задуживање и судски процеси), Игњатовић је и сам веровао и говорио да је у својим романима дао верну слику тог стања. У поменутом чланку он и непосредно наводи свој роман "Вечити младожења" као књижевни докуменат једне епохе, па вели:
"Сентандрејци су добили на утеху и неколико немеша (племића). Те нобилизирате породице окренуше тон, почеше са вармеђашима фратернизирати... Млади адвокати држали су се с новом кастом и завели су неки нов тон друштвени, који је смерао да истисне старе обичаје. Јурат и адвокат, то је била лозинка. Свуд галантом, гиздавац у највећем степену. Писац ових редака у роману свом Вечити младожења представио је таквог гиздавца са шездесет пари чизама са сребрним мамузама. Тај гиздавац још је жив, у дубокој старости."
Међутим, између два рата и у новије доба, у српској књижевној критици почело се на Игњатовићеве романе и другачије гледати. Уочен је и више наглашен психолошки аспект тих романа, а такође је указано и на уметничке квалитете њихове (Т. Манојловић, В. Глигорић, М. Kашанин). Пре свега, обрађена је већа пажња на амбивалентност у духу и осећајности самога аутора, што је делом већ и Скерлић запазио (патријархалац - боем, сентиментална природа - хумористичко-реалистички опсерватор, Србин - Европљанин), а затим - запажен је међусобни утицај између тематике и уметности романа. (...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.