Ушавши у политички живот револуционарне 1848. године, Јаков Игњатовић је непрекидно био у жижи политичких збивања, било као активни учесник у догађајима, било као публициста и писац. Народносно питање је у то време било једно од најсложенијих у Хабзбуршкој монархији.
У години мађарске револуције, дошла је до пуног изражаја његова заинтересованост за политику, коja га обележава као јавног, политичког радника. Будући да је своју публицистичко-политичку делатност започео у предвечерје револуције у Монархији, Игњатовић се већ на почетку свог јавног рада, као млад интелектуалац, сусрео са народносним питањем, које се у то време, почетком 1848, постављало у свој својој сложености. То је значило да су се њиме морале позабавити све српске умне и интелектуалне снаге.
У то време Срби су од политичких листова имали само „Сербске народне новине”, чији је уредник био Теодор Павловић. Стога је сасвим разумљиво да су у данима ишчекивања и неизвесности, који су претходили мартовским догађајима у Бечу и Пешти, Павловићеве новине биле отворене за сарадњу свима онима који су желели да у њима пишу о српским националним интересима.
Јасно уочавајући сву важност народносног питања за даљи опстанак и развитак српског народа у Угарској, Јаков Игњатовић је као сарадник „Сербских народних новина”, поред ангажовања на другим значајним питањима, у времену од јануара до маја 1848. највише писао о „потребоћама” српског народа у том бурном и „великом времену”, које је поново вратило у употребу реч народност. Народносно питање је у то време било једно од најзамршенијих у Хабзбуршкој монархији, које се у тренутку, када је због револуционарног врења било јавно постављено, није више могло довести у склад са постојећом државном политиком. (...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.