Игњатовићев однос према Мађарима, у времену које је претходило револуцији у Пешти, формирао се у зависности од њихових ставова према српском и другим народима који су живели у Угарској. Он је у тренутку када су Мађари почели да угрожавају национална права и слободе српског народа, иступио против њихових намера.
Изјашњавајући се против политике пома-ђаривања, коју су све отвореније заго-варали носиоци мађарског политичког покрета, Јаков Игњатовић је упозоравао да су у прошлости пропадали сви они који су покушавали да насиљем сломе и униште поједине народе. Силом се не може ниједна „народност искоренити”, напротив, такви покушаји, упозоравао је, могу „грађански рат запалити... који би једва задобијену слободу утаманио”.
Све је то условило да је он мађарске „реформере” упућивао у сасвим другом правцу: „Ми, дакле, мислимо да би боље било и за цел државну воопште и за саме Мађаре поособ, искључително опште свију државограђана интересе наоко и цел узимати: као касирање привилегија, конечно ослобођење земље отфеудални’ окова, раван од свију плаћан данак, и пр. ово реформа изискује.”
Његова је намера била да својим предлозима утиче на смиривање пробуђених националних осећања, те да оштрицу мађарског националног покрета усмери к решавању социјално-економских и политичких питања која су била од животне важности за све народе Угарске. Због тога је упућивао питање и прекор представницима мађарског либералног покрета, јер га је чудило да „једна част Мађара, која се либерално зове, тако и либерално свој језик другом наметнути жели”, док у исто време занемарује и заборавља на она важна и битна питања, везана за укидање феудалних веза и дажбина и успостављање грађанских слобода и равноправности. Игњатовић је настојао да укаже да и Срби морају деловати у правцу јачања своје народности. (...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.