Када је 15. марта 1848. под утицајем револуционарних догађаја у Бечу дошло и до покрета у Пешти, српски ђаци и интелектуалци – на челу са Јованом Ђорђевићем, Лазом Марковићем, Јаковом Игњатовићем, Јованом Суботићем, Ђорђем Стојаковићем и Исидором Николићем припремили су се за истицање српског народног програма.
Већ у првим данима револуције у Пешти, Јаков Игњатовић узео је учешћe тако што je и речју и пером деловао у „интересу помирљивости” Срба и Мађара; говорио је на зборовима и налазио се као члан у делегацији за преговоре са Мађарима.
На његову иницијативу формиран је и пештански Српски одбор, који му је одмах поверио да предложи српске „пунктове” (захтеве), које су потом Николић и Стојаковић „редиговали, допунили и изнели пред скупштину одржану 17-19. марта”.
Иако у „Жељама српског народа”, преведеним и на мађарски, није било ни помена о Војводини, оне су ипак изазвале „сензацију” код Мађара, па се почело говорити о српском сепаратизму: „Овде - онде, показивало се незадовољство према тих пунктовима”, писао је касније Игњатовић, „замерало се, питало се шта хоће Срби са тим пунктовима, шта траже нешто особено, екстра”.
Ипак је изгледало да ће се, после посете барона Њарија Текелијануму, када је он, говорећи у помирљивом духу, позивао на мир и поверење, те одговора Јакова Игњатовића, који је у име Срба изражавао уверење да ће се „у поуздању... и српске жеље уважити”, ти српско-мађарски неспоразуми изгладити и стишати. Крајем марта Игњатовић је, учествујући на још једној манифестацији српско-мађарског „братинства”, на збору у „Друштву опозиције” код Музеја, поново говорио „у духу међусобне слоге и сарадње... и оданости заједничкој домовини”.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.