Јувал Ноа Харари, аутор дела „Homo Deus”, завршава своју историју будућности питањем: „Како ће изгледати друштво, политика и свакодневни живот када високоинтелигентни алгоритам, али без савести, почне да нас познаје боље него ми сами себе?”
Пише: Гордана Пешаковић, професор Универзитета на Флориди
Читам „Homo Deus: Кратку историју сутрашњице” и путујем знањима која смо ми људи открили, створили, уобличили у теорије, хипотезе и приче. Ретки су они који су успели да дотакну или буду дотакнути зрацима васионе, попут Тесле. За нас остале, уметност, наука, историја и све оно што називамо људском цивилизацијом пред нама су, у својим облицима које покушавамо да спознамо, разумемо, рашчланимо, прихватимо или доведемо у питање. На том путу стварања и откривања, полако али сигурно смо се удаљавали од природе. Испрва смо је се плашили, па смо покушавали да је надмудримо све до њеног уништења.
Заборављали смо да смо сви заједно у једном истоме кружном току, у којем је наше постојање условљено постојањем пчеле и лептира, кише и дрвета. Да прошлост није иза, а будућност испред. Да нам се све враћа и постоји у непрекидном току, упркос нашим преградама и одредницама простора и времена. У почетку смо се окупљали у заједнице које су расле, јер смо спознали да заједно можемо више и боље. А онда смо дошли до мегаполиса у којима смо постали све мањи и све више сами. Заборавили смо да се гледамо у очи. Да осећамо сваку сенку или светлуцање погледа. Уместо тога се гледамо „у очи” с мобилним телефонима, а своје осмехе делимо са знаним и незнаним преко такозваних друштвених мрежа.
„Homo Deus” нас упозорава на последице које нам се већ догађају, услед тектонских промена развоја/раздора, које су с једне стране кањона оставиле интелигенцију, а са друге стране савест. Дозволили смо да нам bottom line постане мантра која ће захватити сваку пору наше цивилизације. А да нам подаци и обрада података постану они који одлучују која особа је наш идеални партнер, од личног живота, до пословног партнера. Но, чак и у том свету виртуелног и не личнога, догоди се некада, да „пилот” који је наводио дрон хиљадама километара далеко, да баш ту, у тој тачки, изручи свој товар уништења, осети. А некада и да каже: „No mas”.
Криза 2020. је по много чему посебна. Издвајам једну њену особеност: догађа се свима. И развијеним и неразвијеним, и малим и великим, и богатим и сиромашним, и младим и старијим… У једној години сви ми, са маргина или центра људске цивилизације, заједно у истом страху.
У времену кад нам је страх постао заједнички цивилизацијски именитељ, можда имамо шансу не само да пронађемо вакцину против ковида 19, него и нешто више. Јувал Ноа Харари, аутор дела „Homo Deus”, завршава своју историју будућности питањем: „Како ће изгледати друштво, политика и свакодневни живот када високоинтелигентни алгоритам, али без савести, почне да нас познаје боље него ми сами себе?”
Сетимо се Радоја Домановића и „Вође”. Времена се мењају, али ми остајемо исти на нашем путу ка амбису. Треба потражити стабљике зове и направити свирале које би на свим светским меридијанима преносиле глас истине: „У цара Тројана козје уши!” Можда ипак има наде за људску цивилизацију.