Оно што се догађа на Космету са српским и хришћанским културним наслеђем „међународна заједница” не осуђује, а оно што у Ираку и Сирији чини Исламска држава бар декларативно наилази на жестоке осуде западних земаља.
Пише: академик Драган Симеуновић
Живимо у времену и простору у ком се разарање наших културних и историјских добара, пре свега цркава и манастира, али и других вредних споменика, догађа веко-вима, а у савременом добу деценијама. Сада су мрзитељи српске вере, културе и историје најзад открили и њену лепоту и вредност коју она има у међународним размерама, па су се полакомили на њу и раде на томе да је присвоје и прогласе својом културно-историјском тековином.
То отвара не само многа питања већ и потребу хитног реаговања, али пре тога и разумевања и објашњења корена те појаве, коју називамо разарање и присвајање туђих културних добара, као и разлога за њено данашње постојање. Уништавање и присвајање туђих културних добара појава је стара колико и култура.
Као највећи и најопаснији од свих предатора, вођен неутаживом похлепом и мржњом према свему страном (која проистиче из страха колико и из осећања инфериорности), човек је одувек тежио и да разори оно што је било симбол туђе културе, јер се културним споменицима (и културом уопште) обележавала поседована територија.
Кад би запосео туђу територију, освајач би настојао да је обележи као своју, што је подразумевало уклањање сваког доказа да она припада или да је припадала другоме. Како су ратови и освајања ништа друго до „економија пљачке”, сваки нападач увек је настојао и данас настоји да присвоји оно што је мислио да се може присвојити како би нека туђа вредност постала његова и део његове не само ризнице већ и културе.
У савременим државама које су у нововековним освајањима туђих територија и сваковрсних добара биле најуспешније често семоже чути или прочитати – више исприка него изрека – да није важно шта коме припада и где се налази, па ни како се до поседа неког културног добра дошло, јер је култура општа. Истини за вољу, она јесте општа феноменолошки, па и као објект духовног коришћења, али није општа ни по пореклу стваралаштва, ни по праву поседовања. Управо због таквог става најмоћнијих земаља, ту се до данас ништа није променило у односу на све протекле десетине хиљада година људског бивствовања. И данас, као и у већ просвећено античко доба, руше се туђи храмови и светиње и присваја се туђе културно добро.
У свим ратовима који су се икад и ма где водили, систематски и темељно уништавани су симболи културе противника, па макар он био исте вере и националности. Противник је, наиме, увек довољно туђ већ самим тим што је непријатељ. На то се увек надограђује, поред колективног, и лични материјални интерес, на пример као у случају с прометом античким вредностима из Грчке, које данас красе британске музеје. Као што је Наполеон имао специјалне јединице за прикупљање уметничких вредности, тачније за њихову пљачку на освојеним подручјима, исте такве је наменски стварао и Хитлер, да би на крају Другог светског рата и совјетска армија узимала из немачких музеја шта је хтела како би бар делимично надокнадила уметничко благо које су од совјетске државе опљачкали нацисти док су били у офанзиви.
Из свега овога видимо да се и на овом пољу одржава старо правило да кад двоје чине исто, то се никад не оцењује као исто, јер оцењивач увек пореди да би направио разлику. Таква ситуација данас постоји на Косову и Метохији, једнако као и на територијама које је окупирала терористичка организација Исламска држава (ИД) на простору Ирака и Сирије.
Најпре се разара оношто очигледно представља симбол вере и културе неког другог народа, а потом се јавља свест о корисности присвајања туђих културних добара, јер се тиме стиче право на „староседелаштво” и граде се лажни темељи полагања права на присвојену територију на којој се та добра налазе. Оно што се догађа на Косову и Метохији са српским и хришћанским културним наслеђем „међународна заједница” не осуђује, а оно што у Ираку и Сирији чини Исламска држава бар декларативно наилази на жестоке осуде те исте „међународне заједнице”.
Пре свега, није чудо што „међународна заједница” не осуђује ову врсту цивилизацијског насиља, јер њено вођство чине најјаче земље света, а то су, по правилу, исте оне земље чије музеје красе туђа културна добра. Као такве оне су више него склоне дуплим стандардима у свему и свачему па и кад је реч о угрожености српских културно-историјских светиња на Косову и Метохији, односно у Ираку и Сирији. У најбољем случају постоји осуда из света културе у тим земљама, која не подразумева никакву конкретну акцију да се ствари измене.
Да ли зато што се, док се чују гласови осуде због разарања асирских храмова у Палмири, у исто време у најчувенијим галеријама и акционарским кућама најважнијих светских градова и држава потпуно мирно продају мањи антиквитети које су из туђих храмова имузеја опљачкали исламисти ИД. То отвара питање хоће ли заувекприватниматеријалнимотив, као у случају Ирака и Сирије, и политички интересно заснована наклоност, као у случају Косова и Метохије, остати изнад правде у коју се баш ти најјачи највише куну.
Да дупле стандарде и те како користе и терористи, види се из тога што крупне и тешке експонате који нису за транспорт разбијају чекићима ради пропаганде пред својим следбеницима, док ситне експонате из тих истих музеја (који могу стати у кофер) не уништавају, већ без икаквог гађења узимају, чувају и шверцерским каналима допремају у Рим, Лондон или Париз, где они завршавају у приватним колекцијама или на аукцијама. На тај начин прикупљени новац служи џихадистима за финансирање нових терористичких акција, чега су свакако свесни купци тих антиквитета, баш као и галерије које их спокојно продају на аукцијама.
Сигурно је да ће и приватни материјални мотив и политички интересно заснована наклоност свакако остати изнад правде све док се ништа не чини да се то промени и док се чак избегава да се каже истина ољудскомроду и његовој стварној природи. А она је таква да мирно можемо рећи да је грешио Макијавели када је написао да је људско биће пола човек, а пола звер, и да је заправо у тој својој оцени био оптимиста. Наиме, људско биће је, и поред свих домета и самопохвала, и даље много више звер него што је човек. О томе најбоље говори наш цивилизацијски ход, који сведочи да што више причамо о миру, то више чинимо насиља и водимо ратове чији су прикривени смисао и обавезни саставни део увек и уништавање и присвајање туђег. Потребно је да се у светским оквирима дигне глас не само у корист правде већ и културе, те да се истинитом информацијом дâ импулс оном што је цивилизацијско које постоји у човеку како би се супротставио оном што је у њему нагонско, а које упорно опстаје у њему чинећи га почесто звером, а зверима није место у култури, нити би требало да звери имају у историји.
Најстрашнија казна за њих би била њихово апсолутно непомињање. Када је реч конкретно о начину очувања идентитета наших светиња на Косову и Метохији пред најновијом навалом албанских сепаратиста који су се надовољили рушења и скрнављења српских културних и историјских добара, па сад хоће да присвоје оно што је преостало сачувано, попут манастира Дечана и Грачанице, користећи притом дрско лажи да је то албанско јер су Немањићи наводно албанска породица Нимани и слично, најбоље решење је изборити се хитно у Унеску да испред назива бар оних наших манастира који су признати део светске културне баштине стоји реч „српски”. Јесте да је то неуобичајено и по многима сувишно, а није ни пракса Унеска да тако обележава културна добра.
Међутим, у томе су у Унеску релативно недавно успели Јермени, заштитивши тако своје светиње и неоспорна културна добра од ма каквог и ма чијег присвајања, па онда можемо и ми. За то је довољна наша енергична дипломатска акција и добра воља чланица Унеска које би морале у име једнакоправности дати и Србима оно што су дозволили Јерменима. Тако би, чак и у случају најгорег сценарија, у случају да се нађу на тлу Косова као међународно признате државе упркос свимнапорима Србије, ти манастири и друга српска културна добра били интернационално службено означени као српски, и никаква локална силеџијска политичка воља то не би могла ни оспорити, ни изменити.