Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обесправљених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Поред тога, Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан да учини.
Упркос томе што је формално ослободио сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феудалне обавезе, што ће га мало касније умало коштати владавине.
Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнез је на заседању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе.
Дао је и један нацрт устава, а пре његове израде је поставио пет министара. За министра правде и просвете поставио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих дела Ђорђа Протића, за министра финансија Коцу Марковића, за министра војске Тому Вучића Перишића и за министра иностраних дела Димитрија Давидовића.
Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности. Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да се он једино може уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завера, у његовој ужој и широј околини.
Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скована договор/завера од стране Милосава Здравковића Ресавца, Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су завереници постигли подразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њихове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се збаци и протера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по коме је и буна добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме и оно најважније за обесправљене трговце, укине монопол на унутрашњу и спољну трговину.
Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успели да окупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша који повећава порез и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуцинарима кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150 коњаника оставио на старање капетану Петру Туцаковићу, избегавајући сукоб док не сазна разлоге за побуну.
У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је чак помишљао и на бекство. Милош се одлучио, а највероватније по Вучићевом наговору, да постигне коначан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, кнез Милош, је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни савет. Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је сазвао за 2. фебруар/14. фебруар 1835. године.
Сала за заседање Народне скупштине у Крагујевцу из средине 19. века. У згради ове Скупштине донето је неколико веома битних одлука и докумената за државу до 1878. Подигнута је на месту где су се раније одржавала скупштинска заседања. Поред тога на месту где је саграђена некада се налазила дрвена покривена скупштинска позорница (бина) у виду трема, где је 1835. године донет Сретењски устав.
Устав је израдио Давидовић по угледу на француски устав из 1791. и уставне повеље од 1814. и 1830, и белгијски устав од 1831. Давидовић је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио највиши правни акт на либералном устројству. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана.[12] У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб и застава Србије, што једна вазална земља не би смела да има.
Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“. Уставом је подељена власт на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна власт су припадале кнезу и Државном савету, а судска независним судовима.
Извршну власт је чинило шест министара, а председник Савета је председавао и министарским седницама. Кнез је имао право да по чл. 14. двапут одбије предлог неког закона, али ако би и трећи пут био изгласан, он је морао да га прихвати под условом „да не иде на погубу народа, или противу Устава државнога“. Члан 14. представља модификацију сличног члана из француског револуционарног устава из 1791. У глави VII Устав је предвидео да судство буде подељено на три институције: окружне судове, Велики суд (апелациони) и једно одељење Државног савета, као суд трећег и највишег степена.
У чл. 79. предвиђено је да се у целој земљи суди по јединственом законику (на скупштини, кнез Милош најавио је народу да ће бити донет грађански законик). У чл. 80. су описана права и дужности судија, који је предвиђао потпуну независност судија од било какве власти.
У глави VIII Народној скупштини су дата права да одређује годишњи данак, да бира са Саветом новог кнеза и да се без њеног одобрења не може се мењати кнежева годишња плата. Скупштина је имала буџетско право, које је предвиђало да се никакви порези, намети и задужења државе не могу остварити без њеног одобрења, У каснијем периоду из овог ће се развити представнички систем и парламентарна владавина у Европи.
Чланом 85. било је предвиђено да се заседање Скупштине обави 6. маја, на кнежев позив, а зависно од потребе могла је бити сазивана и више пута годишње. Овим уставом је предвиђено да Скупштина броји 100 чланова а народни посланик није смео да буде млађи од 30 година. Одредбе у глави XI о општенародним правима су донесене ради заштите појединца од тиранске власти.
Члан 111. је предвиђао једнакост свих пред законом, а у чл. 112. установљено је да се нико не сме гонити, ни затварати, ни бити осуђен без надлежног суда и мимо закона. Поред тога, члан 113. је прописао да се сваком затворенику најдаље након три дана морало бити саопштено зашто је затворен и он је морао бити испитан, а члан 115. је предвиђао да је судити могао само надлежни суд, док је чл 114. гарантовао да ником не може бити двапут суђено за исту кривицу.
Члан 119. гарантовао је да је приватна имовина неприкосновена и ... „Ко се покуси својевољно дирнути у туђе добро и имање, и или присвоити га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и од куд му драго“. Међутим, једну од најважнијих одредби и за светску правну историју прописао је Члан 118. којим је забрањено ропство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје слободан човек. Овим уставом је била успостављена и слобода вероисповести, где је чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим својим грађанима, без обзира које вере они били.
На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада учесника и 10 хиљада знатижељног света донесен је свечано Устав, након чега је кнез понет од масе света на рукама, а док је гласање претходно вршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. Тада је у пренамењеним просторијама крагујевачке Типографије, приказао Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.
На основу новог Устава постављена су и петорица министара: за министра правде Лазар Теодоровић, за министра унутрашњих дела и за министра просвете Димитрије Давидовић, за министра иностраних послова Аврам Петронијевић, за министра финансија Алекса Симић и за министра војног Милета Радојковић. У Државни савет су ушли: Коца Марковић (председник Савета), Јосиф Милосављевић, Тома Вучић Перишић, Милосав Здравковић Ресавац, Михаило Герман, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић.
У народу је овај устав изузетно добро примљен, а „Новине србске“ су писале да је кнез потписао „срећу Србије“. Међутим, овај либералан устав је убрзо изазвао протесте у Русији и Турској царевини, које нису ни имале своје уставе. Највеће европске империје Русија, Турска, Аустрија, Пруска, као и многе мање земље, у то доба, још немају уставе, нити их у догледно време доносе. У Аустријском царству је убрзо завладао страх да и њени поданици не затраже устав по угледу на њене суседе. Један од главних проблема је представљала и застава која је имала исте боје као и француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев је изјавио да је „Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције“, а члан Порте за инострана дела назвао га „заразителном конституцијом“.
Аустријски посланик на Порти га у једном писму кнезу Метерниху означава као једну од највећих заблуда овога века, међутим, став бечких дворских кругова о овом уставу ипак најбоље илуструје текст објављен, 20. септембра 1835, у аугзбуршким Општим новинама (Allgemaine Zeitung) где се наводи: "За Србију нису слободоумне уредбе, попут оних у француском уставу, већ је само требало обезбедити личност, имање и част... и то што је кнезу ограничено право вета за поједине законе, те да му је требало бити дозвољено да може да одбије који год хоће закон и да по свом нахођењу уклања државне чиновнике“. Све ове три силе су се сложиле да је устав републикански и револуционаран и против њиховог феудалног поретка.
Критике и притисци на Србију су отпочеле истог тренутка од доношења устава. Међутим, кнез Милош се и није много супростављао страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговор да се мора удовољити страним силама, Милош је у кратком року разрешио све министре. Први су смењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић, 16. марта 1835. а до краја месеца и сви остали, чиме је први и слободарски устав неславно завршио и стављен ван снаге. Давидовић је после тврдио да је чедо, мислећи на устав, уморено још док је било у колевци. Иако је устав укинут после само 55 дана, кнез Милош више никада није успео да поврати монопол у трговини, а уместо њега, у сам врх предузетништва су се изборили млађи и енергичнији трговци, Миша Анастасијевић и Илија Милосављевић, који су веома успешно акумулирали робно - новчани капитал. Сви они су имали заједничко социјално порекло, били су веома сиромашни.
За разлику од феудализма, где су се племићке титуле и богатства породично наслеђивала или додељивала од стране владаоца у капитализму је било обрнуто. Најнижи припадници друштвеног слоја добили су прилику да се попну на сам врх друштвене лествице. Од Ђурђевдана (6. мај) 1835. године престале су и феудалне обавезе, па се тај дан узима као дан коначног укидања феудализма у Србији. То је крај социјалног процеса Српске револуције.
Средином априла 1835. године састављена је комисија за израду устава, у коју су били: Аврам Петронијевић, Јокса Милосављевић, Алекса Симић, Ђорђе Протић, Јаков Живановић и Стеван Радичевић. Комисија чим је израдили нацрт устава, послали је текст у Цариград на одобрење. Тај нацрт је послужио за основу устава који ће у виду султановог хатишерифа бити издат 10. децембра 1838. познат и као Турски устав. Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (Влада), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.
Још док се нису смириле страсти око доношења Устава, у пролеће 1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу 1. јуна, која је, између осталог, закључила да ће овом посетом Србија „створити углед у свету“. Након обимних припрема кнез Милош је 31. јула 1835. године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. Заједно са кнезом у Цариград су отпутовали: Аврам Петронијевић, Михаило Герман, Алекса Симић, Вуле Глигоријевић, Јованча Спасић, Аврам Стојковић, Јаков Живановић и друге личности.
После ручка у Голупцу и конака у Милановцу најзначајније станиште кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша приредио кнезу Милошу велелепан дочек. Након Видина, кнез је са свитом наставио пут преко Лома, Рахова и Свиштова до Рушчука где га је дочекао Саид-паша. А онда је у Варни на Црном мору одсео у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград 17. августа. Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II.
Српски кнез, у младости сиромашан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са турским и руским одликовањима на грудима, међу којима се истицао највиши руски Орден Свете Ане. Цариградски лист “Ле Монитор Отоман” пише да је султан казао Милошу кад је изведен пред њега “Милош-бег, добро дошли. Надам се да су вас управници области куда сте прошли, примили с почастима и указали гостопримство по мојој заповести и сходно вашем чину.” Милош се захвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу а његов говор је преводио Аврам Петронијевић.
После те беседе, султан заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примио дарове, на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом (свечаном одором). Након ове иницијације, незванично је отпочео Танзимат, процес реформи у Османском царству, који ће довести до првог Устава и формирање парламента у Османском царству 1876. године. Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу са Милошем кренула је у обилазак Цариграда.
Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Кнез Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цветом у брилијантима за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били су огромни и износили су 2 498 017 пореских гроша или 104 084 дуката у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.
Током боравка српске делегације у Цариград, на кнежев позив у Србији су боравили рударски старешина и инжењер барон Сигмунд фон Хердер са сарадницима из Саксоније, који су вршили теренска испитивања, у пратњи члана Совјета Стевана Радичевића, за отварање рудника, изградњу ливнице и рударске железнице у Србији.
Барон Хердер је у Србију донео поклон збирку од 500 примерака минерала које је сакупио по различитом крајевима света, а потом је обогатио узорцима и из Србије. Из „баронове збирке“ до данас су сачувана 254 узорка која се чувају на прописан начин у збирци - музеју Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду.
Барон фон Хердер је током истраживања старог рудника гвожђа у селу Рудњаку код Крушевца пронашао зелено-плави минерал. По повратку у Фрајберг утврђено је да се ради о новој минералној врсти, који је на његов предлог назван Милошин по кнезу Милошу. Кнез Милош је за добро одрађен посао на терену и поклон минеролошку збирку наградио барона са 1000 дуката у злату и сабљом посебно искованом и украшеном с 108 брилијаната од 20 карата. Ова сабља је постала заштитни знак и баштина Хердерових наследника на месту врховног рударског старешине Саксоније.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.