Музичара Крунослава Кићу Агатића многи Срби у Мађарској памте по ужицима које им, као публици, пружа на својим концертима, по енергији коју уме да дарује другима. Такав био и његов концерт који је недавно приредио Културни и медијски центар „Српски венац” у Будимпешти.
Господине Агатићу, како је дошло до серије Ваших концерата у време епидемије вируса корона, када су, нажалост, ограничени наступи и редуцирани културни догађаји? У Српском културном и медијском центру чули смо песме и кола која сте одабрали како бисте представили музику више народа.
- Тај програм сам саставио за један конкурс, под именом „Хвала, Мађарска!”. Конкурс је расписало Министарство за људске ресурсе (EMMI), а посредник је била „Кућа традиција” (Hagyományok Háza). Циљ конкурса је био да се уметницима обезбеде услови за наступање на концертима.
Наступам само као соло извођач са мелодијама Балкана. Намера ми је била да покажем разноликост у мелосу и разлике у начину извођења мелодија на хармоници, у појединим крајевима.
Када сте почели да се интересујете за музику?
- Музика је део мог живота од малих ногу. Моји родитељи, Зорица Бабић и Иван Агатић, били су по основној професији педагози (српскохрватског језика, односно певања), али поред тога, веома активни што се тиче јужнославенске културе. Мама је јако волела да пева. Већ у основној школи је певала у дуету са Мандом Јурковић, а као студенткиња је била међу оснивачима фолклорног ансамбла „Барања” у Печују, где је играла и много певала у дуету са Анком Буњевац. Тата је био професор певања и доста је радио за културу, већ од своје младости, у Баји и Сантову, а касније у Тукуљи, где је годинама водио мушки хор, од седамдесетих година прошлог века, па све до смрти, 1995. године.
Народна музика била је свеприсутна, стално се слушала у нашој кући, али и на свим весељима и приредбама. Није чудо да сам је рано заволео. Код куће смо имали клавир, да би тата могао увежбавати поједине деонице за хор. На том клавиру сам почињао, најпре само једним прстом, да свирам неке једноставне мелодије по слуху, користећи искључиво беле дирке. Увек сам био уз музичаре, на њих сам се угледао. Мој први идол је био Ладислав Халас, хармоникаш из Тукуље, вођа оркестра „Коло”.
Похађали сте Српску гимназију у Будимпешти, па претпостављамо да сте још као ученик били примећени од музичких педагога?
- На Тргу ружа, у Будимпешти, сам похађао Основну школу, а касније и гимназију. Гимназија се раздвојила на две школе, 1993, на српску и хрватску, тако да сам ја матурирао у Хрватској гимназији, 1994. Сећам се једног дана, а било је то 1988, пре краја школске године, у шестом разреду, играо сам фудбал на школском игралишту и лопта је одскочила до клупе где је седео професор музике, Стипан Панчић. Када сам дотрчао по лопту, он ме је препознао и питао да ли желим да тог лета идем у музички камп, да свирам на тамбури. Ја сам професору Панчићу рекао да бих радо ишао у музички камп, али не као тамбураш, него као хармоникаш. Тог лета сам ишао на камп, који је за мене био значајан. Од школе сам добио једну хармонику од 80 басова, на којој сам свирао. Сећам се да је била тако тешка и превелика, да су ме морали везати за столицу заједно с њом, да се не бих преврнуо.
Наредне школске године почеле су музичке пробе са школским оркестром и фолклорном групом СХГ-а. Осим свирке, након месец дана сам почео и да плешем у том ансамблу. Следеће године, 1989, сам постао члан и великог ансамбла „Луч” (Fáklya), који је раније био централни ансамбл народносних мањина Мађарске. Још у моје време су били на репертоару словеначки, цигански, швапски, румунски и грчки плесови, поред игара народа тадашње Југославије и мађарских плесова из целог Карпатског басена.
Да ли сте на хармоници свирали и класику, или само народну музику?
- Ја сам заљубљеник у музику у најширем смислу. Наравно, волим и класику, чак је понекад и свирам. Али, класика има строга правила, прецизно је записана, и захтева да се само свира. У осталим музичким жанровима, поготово у џезу и народној музици, постоји креативна слобода и могућност импровизације. Сматрам да је музика једна врста самоизражавања, јер интерпретирам музику онако како је доживљавам. Математичка аналогија музике би била следећа: у класици је 4 увек непромењен облик 4, али у народној музици то може бити 2+2, може бити 5-1, може бити 2´2, или 2 на квадрат, има много добрих решења са истим значењем. Наравно, треба познавати значења појединих изражаја.
Шта је за Вас мултикултуралност?
- Мултикултуралност ме прати читавог живота и много ми је помогла да проширим своја интересовања за музику и прихватам нове музичке жанрове. Ансамбл 'Луч' је у то време још увек пратио оркестар 'Коло' из Тукуље, под управом Лацике Халаса. Свакодневно сам се, по више сати дневно, бавио музиком и фолклором. Знао сам да изгубим осећај за време, нарочито ноћу, због чега су се понекад комшије буниле. Временом сам све више напредовао, као и остали момци из школског оркестра, па нас је 1991. године наш професор Панчић напустио,јер је осетио да можемо даље и без њега. Некако у то време је дошло и до раздвајања школског оркестра, јер су се Лацики Халасу придружили: контрабасиста Грга Принц и тамбураш Кристијан Роден, а ја сам остао са колегом Золтаном Балогом. Овај заједнички рад успешно траје до данас. Осим КУД-а 'Банат', пратио сам све фолклорне групе у Мађарској, које су изводиле српске игре.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.