Године 1700. Данило се запутио у далеки Сечуј, у хабзбуршкој Угарској, где га је хиротонисао српски пећки патријарх у избеглиштву, Арсеније III Чарнојевић, за канонског Цетињског владику и Митрополита Скендерије и Приморја.
У црквеном опису завладичења, каже се: „Патријарх је пре овог објавио својој пастви да ће се тога дана владичити млади црногорски господар, па зато су се стекла била у Сечују многа српска властела [..] Ово није био збор обичног владичења, те да су се стекли били људи из љубопитства, већ је то био збор најодабранији Срба, који имаду осећање за свој народ и за његову будућност, да учествују из топле љубави и усрдности при владичењу младог црногорског господара, да виде српску узданицу, да виде оног, који ће да оживи српски дух, српску слогу и узоритост, да створи српску државу; да се нагледају твораца нове српске врлине.”
Владика Данило је изградио врло близак однос са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који му је био земљак и комшија. Његов однос према свом надлежном у црквеној хијерархији види се и у писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским“ из 1714. године, где за њега Данило тврди: „.. да није био рђав, већ свети човјек.., али је отишао напуствишви своје сједиште због страха од турске силе, а то није урадио из било којег другог разлога, јер је био вољен и од Бога и од владара, и волио га је ћесар и руски цар који му је послао (на дар) једну одежду и једну митру, као брату или сину..”
Године 1707, владика Данило Шћепчевић је разговарао са млетачким провидуром за Далмацију и Албанију Густавом да Ривом, из Херцег Новога, који је намеравао да у Боки окупи Грбљане, Мајине, Поборе, Бјелопавлиће, Никшиће, Куче, Озриниће, Цетињане и све преостале "народе" Горњих Брда, али раније искуство и подозривост владике Данила није довела до обнове онога што је било крајем XVII века.
Праву искреност је Данило показао према једноверној, словенској и православној Русији, оживљавањем историјских крвних и црквених српско-руских веза и преусмеравањем Црне Горе ка новом центру здружавања свих православних народа, на Балканском полуострву, што је усмерило Црну Гору ка руском култу, у вековима који су следили.
Данило Шћепчевић је направио заокрет од претходних владика, који су се бавили малтене искључиво црквеним питањима, и направио конкретне покрете ка уљуђивању и просветљивању својих верника, њиховом уједињавању, како би беспотребно проливање братске крви било за свагда прекинуто. Чинио је то борбом против крвне освете, како би се сви ујединили у борби против знатно опаснијег заједничког непријатеља. Уједињавањавао је племена под претњом Страшним судом који би их чекао после смрти за сва нечастива дјела која су учинили током свог живота, односно отпочео процес ослобођења Црне Горе и зачетака стварања државе из митрополије.
- Наставак следи -
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)