Пјотр Абрамович (како је познат у руској историографији) рођен је 16. јануара 1720. године, по Јулијанском календару (27. јануар по Грегоријанском календару) на дан Поклоњења веригама Св. Петра, по коме је и добио име. Петар није стекао неко нарочито образовање, ни васпитање. Осим свог матерњег, док је живео у Аустрији, научио је немачки језик, а у мањој мери мађарски и румунски.
Петрова војничка каријера почела је у Рату за аустријско наслеђе (1740—1748). Ступио је у војну службу у 21. години, 1741. године. Те године оженио се његов отац Ранко по други пут, па је уместо да сам оде на ратиште, послао свога сина Петра. Петар је потврђен у чину хајдучког лајтнанта декретом команданта Поморишке границе Фрајтага 1. марта 1744. године.
Након повратка, сукобио се са оцем, јер је желео да задржи команду. Желећи да заврши сукоб и крене сопственим путем, затражио је отпуст из аустријске војске и ступио је у руску службу. Постоји неслагање историчара око године Петровог приступања руској војсци. Годину 1747, за почетак војне каријере у Русији наводе Симеон Пишчевић, Александар Форишковић, Виктор Петраков и Володимир Миљчев, док се година 1748. појављује у Петровој биографији из Летописа Матице српске, a ову годину наводе и историчари Алекса Ивић у свом делу о Текелијама, Душан Ј. Поповић, Мита Костић и Владан Гавриловић. Каријеру у Русији, Петар је отпочео са истим чином поручника који је имао и у Аустрији, а у чин капетана је произведен тек 1751. године. По досељењу у Русију, размештен је у Српски хусарски пук којим је командовао пуковник Михајло Стојанов.
Након развојачења Потисја и Поморишја, руски двор је желео да насели Србе у својим пограничним територијама, како би вршили исти задатак који су имали у Војној граници у Угарској.5 Зато су били ангажовани Срби емисари, који су одлазили у Угарску да агитују међу Србима за одлазак у Русију. Један од тих емисара био је и Петар Текелија. У Угарској је боравио 1751. и 1752. године. Први пут био је послат у Угарску заједно са капетанима Гаврилом Воићем и Димитријем Перићем (син Пере Сегединца) да врбује људе за сеобу, али су се вратили без већег успеха.
Други пут је Текелија боравио у Угарској кад је већ постао капетан. Опет је разлог за повратак у отаџбину била агитација за сеобу, а званично је ишао у Ердељ ради куповине коња и хртова. Боравио је тада у Араду, почетком јесени 1752. године, чему сведочи запис у ктиторској књизи цркве Св. Петра и Павла од 9. септембра, у вези са плаштаницом коју је поклонио цркви.
Петар је, као официр руске војске учествовао у Седмогодишњем рату (1756—1763). На самом почетку рата имао је чин секунд-мајора. Русија је ушла у рат 1757. године. Петар је служио у саставу армије генерал–фелдмаршала С. Ф. Апраскина, па је учествовао у првом руско-пруском сукобу 30. августа 1757. године код Гросјегерсдорфа. У овом сукобу, рањен је у главу.
Опорављао се, не напуштајући армију. Учествовао је и у опсади тврђаве Кистрин, где се посебно истакао у једном од многих напада, 5. марта, због чега је унапређен у потпуковника, 1758. године. Исте године, учествовао је и у једној од најкрвавијих битака Седмогодишњег рата, бици код Корндорфа, 25. августа. Затим се 12. августа 1759. борио у бици код Кунерсдорфа.
После учешћа у поменутим биткама, нови фелдмаршал П. С. Салтиков, поверава Текелији команду над посебним летећим одредом. Он је имао најчешће задатак да оперише као ојачана извидница у непријатељској позадини, да напада линије комуникације и снабдевања. Током извршавања једног таквог задатка, код места Кеслин, Текелија је био рањен у десну ногу. Није напуштао армију, док је лечио рану. Брзо се вратио на чело свог, већ чувеног летећег одреда, који је сада имао улогу ојачане претходнице.
У освајању Берлина, октобра 1760. године, учествовао је и потпуковник Текелија са Српским пуком и козацима под командом генерала Румјанцова, који је посебно истакао Текелијину храброст. Такође се са својим одредом прославио у бици код Голнауа, 16. октобра 1761. године, након чега је добио пуковнички чин. Тиме је било завршено Петрово учешће у Седмогодишњем рату.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.