top of page

Пола века од смрти Пера Коњовића (1)

Updated: Nov 7, 2020

Петар Коњовић, од чије смрти је прошло тачно 50 година, био је познати српси композитор класичне музике, директор Загребачке опере, професор Музичке академије у Београду и управник Музиколошког института САНУ.


Петар Коњовић (Чуруг, 5. V 1883 – Београд, 2. X 1970) потиче из познате војвођанске породице која се у време Арсенија Чарнојевића доселила у Војводину. Отац му је био учитељ. Представе СНП-а гледао је још као дете у Србобрану, Сомбору, Бечеју и НСаду. После завршене основне школе, четири разреда мађарске гимназије и Српске учитељске школе у Сомбору (1902) кратко је радио као учитељ у Бегечу.


Јавио се на конкурс за хоровођу певачког друштва „Зора“ у Будимпешти, планирајући да тамо студира музику, али се због тешких услова за живот убрзо вратио у земљу. Био је две године учитељ у Старом Бечеју, а 1904. отишао је у Праг, на Конзерваторијум, где је студирао композицију и дириговање и дипломирао композицијом за велики оркестар Serbia liberata. У Прагу је имао прилике да гледа представе Московског художественог театра, што је било пресудно за његову уметничко-стваралачку оријентацију.


Радио је 1906. у Земуну као учитељ музике и диригент црквеног хора. На позив Стевана Мокрањца, 1907. је прихватио место предавача у Српској музичкој школи у Београду, да би 1910. основао у Земуну приватну музичку школу и крајем исте године са историчарем др Станојем Станојевићем преузео земунску књижару „Напредак“.


До 1914. био је врло плодан као композитор великог броја хорских композиција и соло-песама. Између осталог, написао је и прву оперу – Милошева женидба (на текст Драгутина Илијћа). После избијања Првог светског рата из Земуна је отишао у Сомбор, а затим, 1916. у Загреб, где је 5. марта 1917. концертно изведена Милошева женидба под насловом Вилин вео. На сценској праизведби у Загребу 3. јуна 1917. Коњовић је наступио као диригент. У том периоду је писао и музичке критике и есеје, који су 1920. објављени у Загребу, у књизи Личности.


(Наставак следи)


Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.


bottom of page