Као тринаестогодишњак, Петар Коњовић је написао прву песму са потписом П. К. Павловић и штампао је у „Споменку“ 1896. Сем песама, тада је писао приказе из позоришног и књижевног стваралаштва, као и есеје о српским и страним композиторима.
Коњовић је сарађивао у бројним публикацијама: „Бранково коло“ (1904, 1906, 1907, 1909, 1910), „Нови Србобран“ (1904, 1905 1906, 1907), „Нова искра“ (1905, 1906), „Српско цвеће“ (1905), „Илустровани гласник“ (1905), „Политика“ (1906, 1934, 1935, 1937, 1940), „Београдске новине“ (1906), „Ново позориште“ (1909), „Покрет“ (1910) „Босанска вила“ (1910) Летопис Матице српске (1912, 1913) „Савременик“ (1917, 1918), „Обзор“ (1917), „Хрватска њива“ (1918), „Књижевни југ“ (1918), „Невен“ (1919), „Јединство“ (1919, 1921), „Епоха“ (1920), „Дунав“ (1921), „Ријеч“ (1921, 1923), „Нови лист“ (1922), „Југословенски лист“ (1923), „Вечерња пошта“ (1923), „Театер“ (1923), „Comoedia“ (1924, 1925), „Der Morgen“ (1925), „Südslawische Rundschau“ (1925), „Хрватска позорница“ (1925, 1926), „Реч и слика“ (1926), „Војвођанска трибуна“ (1926), „Казалишни лист“ (1928), „Време“ (1929. 1933, 1940), „Наша слога“ (1929), „Ново доба“ (1932), „Ћирилометодски весник“ (1934), „Правда“ (1934), „Morgenblatt“ (1934), „Вечер“ (1934, 1935), „Јутарњи лист“ (1935), „Српски књижевни гласник“ (1936, 1937, 1939), „Војвођански зборник“ (1938, 1939), „Музички гласник“ (1938, 1940), „Споменица Васи Стајићу“ (1938), „Славенска музика“ (1939).
Превео је либрета: Пелеас и Мелисанда К. Дебисија (1925), Лоенгрин Р. Вагнера (1926), Хованшчина и Сорочински сајам М. П. Мусоргског (1926), Царска невеста Римског-Корсакова, две опере Б. Сметане: Две удовице по тексту М. Циргла и Пољубац по тексту Е. Краснохорске, Фауст Ш. Гуноа, текст по Гетеу М. Каре и Ж. Барбије (б. г.) и Самсон и Далила К. Сен-Санса, текст Ф. Лемер (1930).
Одликован је Орденом рада I реда (1. маја 1955) и Орденом заслуга за народ (1963). За монографију о Милоју Милојевићу добио је награду Савеза композитора Југославије (1954). Његове портрете израдили су Томислав Кризман (1917), Милена Павловић Барили (1929) и Петар Добровић (1931), а вајар-аматер др Владимир Јокановић бисту (2015), коју је поклонио СНП-у, у чијем се фоајеу налази. У СНП су изведене његове опере Женидба Милошева (1960) и Кнез од Зете (1966).
Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје естетске принципе је изнео у својим студијама и написима. Задојен у младости вокалном музиком, годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. Он се у њој доследно ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на реализам Мусоргског и Бородина, а посебно на Леоша Јаначека, но у исти мах и на Мокрањца, оца националне музике у Србији.
На подручју инструменталне музике, Коњовић није пружио много дела, али се међу њима истичу Симфонија у c-mollu из 1907, Јадрански капричо за виолину и оркестар (1933), симфонијска поема Макар Чудра (према Горком, 1944), два гудачка квартета (d-moll и f-moll) и као чегово најзначајније дело Симфонијски триптихон Коштана, састављен из инструменталних делова његове истоимене опере: интерлудија између I и II чина (Собина), прелудиј V слике (Кестенова гора) и балетских нумера (Велика чочечка игра).
Поред бројних хорова и соло песама, Коњовић је написао и пет опера: оперски првенац „Женидба Милошева” („Вилин вео”), затим „Кнез од Зете” (према Лази Костићу, 1929.), „Коштана” (1931, прерађена 1940. и 1949.),[1] комична опера „Сељаци” (према Веселиновићевом Ђиду, 1952.) и последња опера „Отаџбина” (према Војновићевом спеву Смрт мајке Југовића).
(Крај фељтона)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.