Због ратовања Светог савеза против Турака, притисак на хришћане у целој Турској царевини био је осетно појачан морално, физички и финансијски. Kрајем 1686. јављао је патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић которском провидуру да се "тврдо решио прећи из Пећи на Цетиње, да тамо живи". Турци су му ограничавали кретање, а имао је незгода од њих и у самој Патријаршији. Они су га сумњичили да одржава везе са Млечанима.
Крајем осамдесетих година 17. века српски патријарх се све више приближавао Аустријанцима. Познато је да је током 1689. више пута боравио у северној Србији, која се тада налазила под њиховом влашћу. Аустријанци, који су имали успеха у северној Босни и који су постигли извесне резултате и у Србији, надали су се чврсто да ће остварити своје жеље на Балкану. Њихова је разумљива тежња била, да успоставе везе са главом српске цркве.
Да то није могло бити по вољи Млечанима разуме се само по себи, јер су јасно видели да би толико аустријско освајање ишло на штету њихових претензија. Нарочито их је бунило то што су Аустријанци хтели да, помажући Дубровник, прошире своје границе све до његовог подручја. Шта би онда остало за Млетке? И до које границе?
Од септембра 1689. године, када је аустријска офанзива добила бржи темпо, и политичка ситуација на Балкану постала је сложенија. Аустријска снага била је очевидно већа, са више успеха и стога је и више импоновала него млетачка, иако обе нису износиле ни приближно онолико колико су могле дати.
Аустрија је своје најбоље трупе упутила на западну границу, против Француза, који су, забринути њеним успесима, објавили рат. Млечани, заузети у Мореји, нису искористили аустриску парализу, и рат су настављали са половним средствима и стога без већих резултата. Наш свет није знао позадину Светог савеза и европски положај тог времена, али је видео да Аустријанци напредују све даље и даље и да их Турци не могу да зауставе.
Аустријски генерал Енеј Пиколомини, који је добио задатак да напредује из Ниша према Јадранском мору, није имао уз себе ни 4.000 правих војника. Природна је ствар да је он, као и аустриска врховна команда, морао рачунати са што већим учешћем Срба. И стога је Пиколомини гледао да ухвати што више веза са угледним српским људима и да се према Србима покаже што предусретљивији.
Срби су Аустријанце примали као ослободиоце. Народ с Kосова дочекивао га је с одушевљењем, заједно са свештенством, а многи су се придружили аустриској војсци или повели акцију на своју руку. Нарочито се у кумановском крају истицао харамбаша Kарпош. У свом продирању, аустриска војска допрла је на југу до Скопља, а на југозападу до Пећи и Призрена.
Аустријанци су у првом реду хтели да придобју патријарха Арсенија као главну личност међу Србима. Kао свог повереника, слали су му Петра Соколовића, "најстаријег капетана над српском војском", родом из Бихора. Да би направио што јачи утисак, Баденски је у свом писму патријарху писао и то да му наређује да "настави радити на добро хришћана у оним крајевима, заповедајући да се сви дигну на Турчина што жешће могу и шта ако то не учине, он ће их сматрати одметницима ћесаревим, као и друге такве, а ако ли се пак покажу верни, обећава им да ће их ћесар примити у милост и под своју заштиту." Та претња не би сигурно толико определила Србе на сарадњу колико уверење да се приближава крај турској сили и да треба помоћи "општу хришћанску ствар".
Патријарх Арсеније дошао је свакако у везу са аустријским властима још за време свог боравка у Београду. По повратку у Пећ постао је сумњив Турцима и ови су припремили напад на Патријаршију. Било је и жеље да се дочепају и патријаршиског блага, спремљеног за помагање акције. Kалуђери су лепо примили и напили турску чету, а патриарх је за то време, с нешто сабраће, побегао у Никшић. О свом догађају обавестио је Млечане са којима је раније сарађивао, а вероватно и Аустријанце.
Његови људи тврдили су да су Турци, видећи патријархове везе и припремање акције, претили Арсенију и смрћу. А патријарх је заиста радио, мирећи у први мах поједина племена, како би се сложно одупрла непријатељу. Чак је претио и изопштењем из цркве свакоме ко би био у везама с Турцима. Испочетка патријарху није било познато какве су намере и међусобни односи између хришћанских савезника, а када је сазнао за то, нашао се на не малој муци.
Црногорска и херцеговачка племена радила су до тада са Млечанима и он је ту акцију помагао. Kако сада да окрене те исте људе на другу страну и како да им објасни то мењање фронта? Одлуку су му олакшали донекле сами Млечани. Они, из много разлога, нису ни хтели ни смели да дођу у сукоб са Аустријанцима, па су давали неодређене одговоре и нису предузимали ништа одлучније.
Аустријанци су за то време напредовали и ставили патријаха пред свршен чин. Овај је, по позиву Млечана, отишао на Цетиње и вратио се у Пећ тек када су Аустријанци ушли тамо и када су му запретили да ће га, ако не дође у одређеном року, просто сменити.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.