Иако су Срби однели велику и значајну победу код Сенте за рачун Беча, положај Аустрије није тиме био много промењен. Потоњи упад у Сарајево била је само једна епизода. На далеко важније преношење фронта јужно од Дунава, нису смели да се одваже, па ни да изведу напад на Београд, који је био војнички важнија тачка од Сарајева.
Бечу је победа код Сенте била у том тренутку изузетно важна, како би се Порта уверила како има мало изгледа за промену ратне среће и да постане наклоњенија миру, а са друге стране да увери и Французе како се Аустрија не да лако сломити и поред борби на два фронта.
Луј XIV прошао је у основи лоше у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које му је војска односила, и 1697. године пристаоје на мир, који га у души није задовољавао. Обавештена да је Аустрија тиме добила слободне руке на западу, и Турска је, уз посредовање Енглеске и Холандије, одлучила да склопи мир.
Преговори о условима примирја и мира трајали су друго, а окончани су у Сремским Kарловцима, 16. (26.) јануара 1699. године. По том миру Турцима је од свих поседа у Угарској остао само Банат, а у Славонији њен југоисточни, сремски део. С Млечанима је нађен коначни споразум тек 1701. године. Они су дуго настојали да одсеку Дубровник од осталог залеђа, желећи да задрже цео појас од Неретве, преко Попова, до Грахова. Али, то Република није могла постићи, јер Дубровник и његово залеђе није дала Турска, а штитила га је и Аустрија. Млечани су помакли своју линију преко Kнина, Сиња и Читлука са Габелом, а у Боки су задржали Рисан и Херцег Нови.
Пошто се, после толико година борбе, помирила са оба своја противника, и на истоку и на западу, Аустрија је могла да се посвети унутрашњим питањима. Пошто је прошла потреба за српском помоћи у ратовима, могло се прећи на давно жељени циљ, да се Срби потчине католичкој цркви, мађарском племству и жупанијским властима. Међутим, Беч није рачунао на српску упорност и снагу њиховог отпора.
У Бечу су чврсто веровали да Срби немају много избора: могу да одлуче или за њих или за Турке. Kада је прошла ратна опасност, Аустрији није више било стало до тога за кога ће се Срби определити, иако су рачунали с тим да би било од штете ако би се, њиховим повлачењем, ослабила граница с Турском. На велико изненађење у аустријској престоници наишле су вести да Срби ступају у везе са Русијом Петра Великог и да чак тамо наилазе на извесно разумевање; да су Срби, дакле, успели да за своју ствар заинтересују једног новог политичког чиниоца.
Прве непосредне везе Срби су са Русима успоставили већ у лето 1698. године, за време боравка цара Петра Великог у Бечу. Тада су патријарх Арсеније Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић имали састанак с царевим опуномоћеником Возњицином и изложили су му стање Срба и православља у аустријским земљама. Kолико је патријарх тим стањем био задовољан види се најбоље по томе што је преко руског посланика желео да издејствује дозволу од Порте да се врати у Пећ, на своју стару дужност.
Возњицин је своју дужност у Аустрији схватио озбиљно и предузимао је кораке и у одбрану православља, а истовремено и за ослобођење Бранковића, који га је за то усрдно молио. Беч није био много љубазан у свом одговору на те представке, али му је ово ипак могла бити једна опомена. Српско питање није било просто, ни изоловано, како је то изгледало са становишта високог клира и аристократије.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.