Kада су били познати резултати Kарловачког мира, за српског патријарха и већину пребеглих Срба, који су видели да се натраг не може, постало је јасно да треба нешто предузети, да би се обезбедии живот њихових сународника у новонасталим приликама.
Патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико народних првака издејствовали су код цара у Бечу издавање две одлуке, током лета 1699. године, којима су Србима била зајемчена основна права и заштита. Међутим, Јован Монастирлија је крајем 1701. године, постао непосредно потчињен дворском Ратном већу и као "особа чисто војничка и службена, да не би зависио од нечије друге надлежности".
Ипак, Ратно веће је, иако је знало за царске привилегије Србима, под утицајем клерикалних кругов, помагало унијатску акцију и придруживало се онима који су на Србе гледали с неповерењем. Веће је још 1698. године наређивало властима да иду наруку поунијаћеном епископу Јеврему Бањанину, који је требало да настави рад у започетом правцу.
За самог патријарха Арсенија Трећег, цар је у једном акту из 1703. године тврдио како му он никада није дозволио да се служи титулом патријарха, а те му је године изричито забранио сазивање црквеног сабора, који би озаконио избор његовог наследника. Њега је патријарх, због болести, тада већ одредио и за његову потврду упутио посебног делегата у Цариград.
Патријарху се сада уопште замерало што води преписку са својим људима у Турској и што је на црквени сабор позвао и њих. Бечки кругови, подозриви и неискрени, нису могли да схват од колике би користи баш по њихове интересе било када би представник српске цркве из њихове државе могао да има моћан утицај у Турској. Али, свесни да њихови поступци према православнима нису исправни, они су се бојали поређења односа.
Још мање им је било у интересу да патријарх, са ослонцем на снажан православни живаљ у Турској, настави са народом заједно жилав отпор однарођивању, што је била стална тежња царске гарнитуре. Срби су јасно видели и осећали то неповерење и жалили су се више пута. У том погледу карактеристично је једно патријархово писмо московском бољарину Ф. А. Головину, који је показивао интересовање за Србе. Патријарх му се у том писму од 29. октобра 1705. године отворено жалио. Писао је да "Срби само додају плач на плач, немајући ниоткуд помоћи". Обраћају се с тога њему, с молбом да им "мојсествује", тј. да избави Србе онако "као Мојсеј Израиљ из Египта".
Вероватно би стање Срба постало много теже, да 1703. године није букнуо у Мађарској устанак Ференца Другог Ракоција, подстакнут од Француза, са којима је Аустрија поново ушла у рат. Како је Ракоци позивао Србе да му се придруже, дајући им многа обећања, постојала је не мала опасност да то постане крупно питање за царевину. Срби то нису учинили, иако је било извесног колебања међу њима. Патријарх се определио за цара, јер је био за закониту власт и зато што Ракоцију није много веровао. Желео је, да бар сада у Бечу покажу више разумевања за српско држање уопште.
У Бечу нису били сасвим начисто са Србима. Бојећи се лошег утицаја огорченог Бранковића на Србе, који је био симпатизер Ракоцијевих устаника, власти су га одвеле из Беча у далеки Хеб, у тамновање, што даље од српских првака. После извесног суздржавања, Срби су помогли цареву ствар и знатно допринели да мађарски устанак буде угушен, али су за то и страдали, јер су се Мађари свирепо светили. Били су кивни на Србе што су, као дошљаци, устали против њих и што помажу бечку владу. Такође, Мађари су се бојали да ће награђивање Срба бити изведено на рачун њихових животних и националних интереса.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.