Срби су сачињавали добрим делом и нову, током 1702/3. године образовану, потиско-поморишку војну границу, која је дошла под власт Врховног војног савета. Kао и у Хрватској и у Славонији, Срби су и ту били нека врста живог бедема према Турцима.
Своје привилегије Срби су могли да одржавају само сопственим сталним присуством и одбрамбеним акцијама на границама, где се њихова вредност морала видети и ценити, и о којој су војни кругови, немајући никог другог да их замени, морали да воде рачуна. Из тог разлога су Срби, све док је било потребе, остати, како се у Бечу говорило, били "толерисана нација".
У априлу 1705. умро је аустриски цар Леополд. Срби су и од њега, у вези с Ракоцијевим устанком, тражили нову потврду привилегија са устаљенијим схватањима о њиховој важности. После његове смрти то је морало бити нарочито потребно, да би се јасно одредио став новог цара.
Нови цар, Јосиф Први, испунио је српске жеље 13. (24.) фебруара 1706. Али патријарх није био тиме задовољан. Потврда је уопштено спомињала привилегије, али није узимала у обзир њихове повреде и санкције за оне који их крше, до чега је Србима било највише стало. Они су хтели да се њихов положај јасно обележи, како не би било двосмислености, заобилажења и злоупотреба.
Нову патријархову представку цар је упутио на мишљење кардиналу Kолонићу. Kакво је било његово гледиште на српско питање види се јасно по овом његовом објашњењу, како Срби тобоже погрешно тумаче своје привилегије: "Они изводе да је по гласу истих њима дозвољено не само да сада шизматици буду, већ да као такви тј. одељени од католика и римске цркве и даље остати могу. Но то им се не може никако допустити, јер не само да то Св. наша католичка вера забрањује, него је одлучно противно и самом државном разлогу; то искуство нас довољно учи, шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта је све догађало се због тога и по другим крајевима света".
Он је тражио да цар поставља Србима не само патријарха и епископе, него и свештенике. Патријарх, према том ставу, не сме предузимати ништа не само против свештених лица која би примила унију, него ни против манастира, која би тако, простим актом самовоље, требало да пређу у туђе руке.
"Ако се те привилегије већ не могу изменити или скратити, то нека се бар од речи до речи потврде или таквим тамним изразима и двосмисленим речима изложе, које би се, у разна времена, могла сад овако, а сад онако разумети и тумачити; уз то би ваљало све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и остали некатолици, кад им више не буду сметале сличне привилегије римске цркве, са црквом католичком, и против воље њихове, лакше се спојити могли", стоји у писму.
Кардинал Колонић пише цару и ово: "Ради опћег добра и веће користи по службу ћесарову, требало би тако дуго оклевати после смрти садањег патријарха са постављањем другог, док то не би сасвим прешло у заборав, те када он умре тада неће бити кога, који би могао посвећивати и надомешћивати оне владике које се буду међу тим с римском црквом спојиле, а ови би тада постепено потрудили се, да сједине с римском црквом њихове игумане, калуђере и свештенике; те ће се тако постепено без икакве силе, током времена, сви они са римском црквом сјединити; а с народом би се тада поступило онако како то буду прилике онога времена донеле".
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.