С обзиром на мађарски устанак и српске војничке услуге, као и на општи положај Аустрије, цар Јосиф Први није могао да остане негативан према Србима, али је у великој мери послушао савете кардинала Колонића. У српским привилегијама, које је одобрио, биле су избегнуте прецизне гаранције и остављено је много двосмислених формулација.
Нова потврда српских привилегија цара Јосифа Првог (са поменом титуле српског патријарха), потписана је 7. августа 1706. године. Тог лета уступљено је патријарху велико добро у Даљу, код Осијека. Међутим Арсеније Трећи Чарнојевић није могао дуго да га ужива, јер је умро још те јесени, 26. октобра 1706.
Избор новог српског верског поглавара обављен је тек почетком 1708. године. Наследник је био Исаија Ђаковић, који је патријарху Арсенију био један од главних сарадника, али са којим се касније разишао. Он је у време патријархове смрти био именован за царског саветника, због заслуга у турском рату и Ракоцијевом устанку.
Ђаковић је биран за "првјејшег и начелњејшчег митрополита", а титула патријарха остала је само за пећког носиоца. Срби су, на свом збору одржаном у јесен 1707. године у Kарловцима, одлучили да неће кидати заједницу с пећком матицом и да ће признавати врховну власт пећког патријарха, па су то доставили и у Беч. Нови српски првосвештеник у аустријској држави био је митрополит крушедолске митрополије. У Бечу тај предлог нису одмах прихватили, "због опасности да се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спроводити унија међу њима". Али, како Срби од тог става нису одступали, Беч је најзад попустио.
За митрополитово средиште био је одабран манастир Kрушедол, највећи и најчувенији од свих у Фрушкој Гори. Нову аутономну крушедолску митрополију признао је пећки патријарх Kалиник, и тако очувано јединство српске цркве. Друга струја, коју је с почетка заступао и сам Ђаковић, хтела је да српска црква у Аустрији буде аутокефална, али је остала у мањини. Ђаковић је потом признао Пећку патријаршију и заклео јој се; под тим условом једино је и могао бити изабран.
Нови митрополити, после нагле Ђаковићеве смрти (20. јула 1708), становали су претежно у Kарловцима, на Дунаву, на питомој падини Фрушке Горе, па је нова митрополија ускоро добила назив карловачка, који јој је остао све до наших дана.
Исаијин противкандидат, Стеван Метохијац, сремски митрополит, постао је његов наследник, али није издржао на својој новој дужности ни пуну годину дана. Умро је 27. априла 1709. Нови митрополит Софроније Подгоричанин, славонски владика, био је, као и његов претходник, досељеник из јужних области. И он је црквеном трону остао врло кратко време, јер га је смрт задесила на самом почетку 1711. године. Овако нагло умирање српских првосвештеника изазивало је у народу сумње да по среди "нису била чиста посла", али се није могло утврдити ништа што би дало оправдања тој сумњи.
Аустријске власти, које у први мах, 1708. године, нису могле да спрече да Срби свечано и јасно нагласе свој однос према Пећкој патриаршији, нису ипак напустиле свој план. Већ приликом заклетве цару, митрополиту Софронију 1710. године није било дозвољено да се у исти мах закуне и пећком патријарху. Али, Србе то није много поколебало. Kао посредан одговор на то, била је одлука да се на упражњену митрополију изабере поново један човек с југа, Вићентије Поповић Јањевац, који је везе са Пећи стално одржавао.
(Фељтон је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.)