Народ који је аустријској војсци на југу Србије прилазио с пуно поверења, почео је постепено да се удаљава од ње, па и да је сасвим напушта. Насилно разоружавање Срба и Арбанаса и паљење њихових села појачало је још више то огорчење.
Аустријанци су били енергични и на херцеговачкој страни. Они су у лето 1689. ставили до знања Млечанима, да су примили под своју заштиту Попово и Требиње и да ови не треба да настављају своје војничке акције у том правцу. У Дубровник дошло у фебруару 1689. године стигло 60 аустријских војника - Хрвата из Бакра, али су их Дубровчани, из предострожности, због Турака, прогласили својим најамницима.
Међутим, у јесен 1689, када им је било јасно да ће их Аустријанци потпуно потиснути, Млечани се ипак решише да не остану сасвим празних руку. Али њихов напад на Требиње остао је без икаква успеха. Дубровчани се нису устручавали да им штете где год могу.
Они су, између осталог, утицали и на представнике српске цркве да се не држе с Млечанима, него да приђу Аустрији. Kао за време многих других ратовања, тако је и за време овог настала страшна глад и ужасан помор. Нарочито је харала куга, која је узела маха у нехигијенским и бегунцима пренатрпаним градовима. Kада је аустриска војска стигла пред Скопље, у најразвијенији турски град од Београда до Солуна, чији се број становника ценио на 60.000, у њему је владала куга.
Генерал Пиколомини, на кога је град оставио најлепши утисак, и који му се по величини учинио раван Прагу, није смео ту да остане без довољног осигурања. Пошто је опљачкао град, он га је дао спалити 16. (26) октобра 1689. Хтео је, како сам каже, "да страх и трепет међу варварске народе распростре и оружје свога господара и у најудаљенијим крајевима учини страшним". Kако су зграде биле махом од дрвене грађе, пожар је направио праву пустош.
После спаљивања Скопља, Пиколомини је преко Kачаника стигао у Пећ и Призрен. У овом месту састао се с патријархом Арсенијем и почео преговоре, али их није потпуно довршио. Заражен кугом, умро је две недеље пошто је, праћен музиком, дао наредбу и гледао како се Скопље претвара у згариште. Успео је ипак да од патријарха добије заклетву верности аустриском цару. Да су се и остали Срби из крајева куд је прошла аустриска војска, и у ближем суседству, дигли и придружили ћесаревцима, може се разумети само по себи.
Број Срба и Албанаца у аустриској војсци цењен је на 20.000; пред самим Призреном дочекало је Аустријанце око 6.000 Срба и Арнаута. Али, оно што је било мање разумљиво јесте понашање Аустријанаца. Они се нису држали као ослободиоци и савезници, него као прави господари. То се видело већ по тону писма Л. Баденскога, упућеног патријарху и по ултиматуму да се одмах врати са Цетиња.
И спаљивање Скопља говорило је о њиховој безобзирности. Та се безобзирност показала и касније, када су Аустријанци успели да продру до Штипа и Велеса и да и њих запале, пљачкајући и муслимане и хришћане. У поступцима с људима били су бахати, надути, неодмерени. И дисциплина је, тако далеко од њихових база, била попустила, што је доводило до врло мучних сцена.
Народ који им је прилазио с пуно поверења, почео је да се постепено удаљава од њих, па и да их сасвим напушта. Насилно разоружавање Срба и Арбанаса и паљење њихових села појачало је још више то огорчење.
После великих пораза турске војске, султан је наложио смакнуће неспособног серашћера Арап Реџеб-пашу и прогласио за великог везира Мустафу Ћуприлића. Овај је потом прогласио "свети рат" и кренуо да, уз помоћ Француза, реорганизује војску. Имао је несумњиво и успеха, али више због куге која је харала и због проређености царске војске, која се није занављала, него због бољег вођства. Чак би се могло пре рећи да није с довољно брзине и одлучности искористио ослабелост хришћана и њихово незадовољство аустриским трупама.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.