Срби и Угарској: Сеоба која траје (4)

Из Беча се у први мах наређивало војсци да се одмах повуче према Београду, а када је заповедник војске у Србији, генерал Ветерани, јавио да он не губи наде и да би, штавише, са војском од правих 12.000 ратника био у стању да продре до Цариграда, решено је да се борба настави и да се за њу поново позову Срби и Арбанаси.

У Бечу је неуспех на југу изазвао праву пометњу, утолико више што је и положај аустријске војске на западу био озбиљно доведен у питање. Фрањевац Тома Роспасари, који је учинио више услуга Аустријанцима, световао је Лудвика Баденског да царев позив тим Србима и Арбанасима, уз позив за нове борбе, зајемчи њихова права и обичаје, слободу вере и избора њихових старешина и ослобађање од пореза, како би се људи лакше придобили.

Аустријанци су примили тај предлог и 6. априла 1690. изашао је царев проглас свим народима северног, средњег и западног Балкана, док је друго писмо упућено лично патријарху Арсенију.

Повлачећи се испред Турака, патријарх се задржао у Београду. Ту је 18. јуна 1690. сазвао збор црквених и световних лица, и то са граница турске и аустријске територије, да заузму став према царевом позиву. На збору је, сем патриарха, било 5 владика, 11 капетана, 7 игумана, (од којих из Србије само двојица: студенички и сопоћански) и неколико других лица. Том приликом Срби су решили да траже од цара слободу вере и јемство да се нико од иновераца неће мешати у њихове послове и с тим у вези своју црквену самоуправу. Њихов верски поглавар може бити само Србин, "от нашега рода и језика србскаго." Сем цара, нико се други од световњака није могао мешати у њихову јурисдикцију.

Те народне жеље имао је однети у Беч јенопољски владика Исаија Ђаковић. Пуномоћ за Исаију писао је неко од "пречана", који је познавао прилике у оним крајевима и који је примио и добар део њихове терминологије. По мађарском обичају, он је Леополда звао краљем, а не царем; своју православну свештеничку сабраћу назива по западном редовницима, а пуномоћ му је "књига креденцоналиш".

Схватање тог српског сабора је јасно: он је желео да и у Аустрији, као и у Турској, вођство народа и његова репрезентација остане у крилу цркве, која се сматрала као главни чувар вере и нације. О световним главарима, односно о војводи ту нема ни помена; вођство је припадало патријарху, као у Црној Гори владикама.

Световних главара, у племенском систему који је владао, било је више; црквени поглавица био је у пространим областима само један, који је као такав стајао изнад племена и везао их у заједницу. Ниједан од световних главара тога времена није имао ни ауторитета ни снаге, да би се могао ставити уз патријарха или бити раван њему.

Поједини аутори чудили су се што Срби на том сабору траже мање него што је садржавао царев манифест. Уствари, Срби су хтели да се осигурају. Манифест није био упућен само њима и доносио је обећања која они нису тражили. Знали су да се он не односи исто на њих и за католичке Албанце, који су сарађивали са Аустријом и који су нарочито поменути у манифесту.

Сем тога, они су хтели обезбеђење своје вере на целом подручју аустриске власти, тадашње и будуће, а не само у турским областима.

На том сабору Срби су признали цара Леополда као наследног владара српског народа, и то, како су они говорили, првог после Kосова. Патријарх Арсеније, који му се обраћао у Беч, наглашавао је у свом писму, како су се на том сабору нашли људи са више страна "земље наше", обухватајући под тим појмом "наше земље" области и под Турском и под Аустријом, све где су се налазили Срби и где је допирала власт и признавање Пећке патриаршије. За њега не постоје историјске границе, него "границе стварног и живог народног поседа", мада пише да те границе "определише нам у давнини самодржавни и светопочивши краљи наши".

(Наставак следи)

Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.