У Бечу са одговором Срба нису могли бити задовољни, јер је био супротан од оног који су очекивали. Позивом из Беча од 6. априла хтело се да Срби поново ступе у борбу, на свом подручју, а не да се селе у њихове земље. Али, њихов став је ипак прихваћен с разумевањем.
За то време, положај царске војске у Србији знатно је погоршан. Она није могла добити никаква појачања из царских земаља, а без тих појачања није се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних крајева. Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити при свим обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустела јужна Угарска, у Бечу нису хтели да их разочарају.
Стога је цар Леополд 11. (21.) августа 1690. издао диплому којом је дао Србима жељене привилегије. Оне су обухватиле становништво "грчког обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу "и осталим придруженим местима и свим осталим областима". Издајући те привилегије цар је узео Србе под своју заштиту, а у исти мах их је поновно позивао, да се дигну на оружје.
Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије преко аустријске Дворске канцеларије, заобишавши мађарске уставне чиниоце, чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком потребом, а донео га је у сувереном уверењу да може непоштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину.
Мађари су све време били на становишту да су тим актом повређена њихова права и стога су Србима, кад год им се указала прилика, правили начелне и стварне потешкоће. Сем Мађара, против ових привилегија радила је и католичка јерархија. Због ње нису у привилегијама били поменути Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је утицала њена пропаганда.
Kада је сазнао за то, епископ Исаија Ђаковић је затражио енергично, да се обухвате и Срби са тих страна. У Бечу се, у тадашњој ситуацији, попустило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извесне измене, да би се патријархова јурисдикција ослабила.
"Оно место, где се каже да се повластице дају Србима где се год убудуће буду налазили, изостављено је и замењено речима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби, сви скупа и појединце, буду били верни цару. Тим, накнадно доданим речима вредност дате привилегије, наравно, знатно се смањивала", јављао је Ђаковић. При преговорима у Бечу, он је радио у договору са Ђорђем Бранковићем, који се тамо налазио у интернацији.
Истог дана када је цар издао Србима привилегије, настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитиле Угарску, главне аустријске снаге морале су се повући из Србије. Ослабљене посаде нису потом могле да издрже турске нападе. За седам недеља Турци су преотели целу у Србију, заједно са Београдом. Патријарх их није смео тамо дочекати, него се раније, са осталим избеглицама, склонио на царско подручје.
Бојећи се турске офанзиве, патријарх није смео да остане у областима јужне Угарске, него је отишао далеко на север, у Сентандреју. Али, данас не знамо поуздано колики је био број српских избеглица, који нису прелазили истовремено и на једном месту.
У једном писму сам патријарх наводи, да је прешло "више од 30.000 душа", и то ће свакако бити највероватнији број, али потпуно сигуран није ни он. У Будиму је, на пример 1706/7. године, било 536 српских пореских глава, "и то су били све саме занатлије, сем петнаест бакала". Међу становницима тог града 1720. године било је 14 Зећана, 12 Пећана, 6 Призренаца, 8 Сарајлија, 9 Kосоваца, 8 Kрушевљана, 6 Пожаревљана, 5 Београђана итд. Будим је имао свој српски део града (Рацварош), у коме се, према једном путопису из 1715. године, налазило 20.000 српских душа.
Још више него Будим добила је прилив српског становништва Сентандреја; у њој је подигнуто шест православних цркава. У Чобанцу, крај Сентандреје, постоји предање да су у то место дошли Срби из Пећи, а њихов диалекат још чува особине косовско-ресавске и стару косовско-ресавску акцентуацију.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.