Срби, иако избеглице и бескућеници, на будимском сабору заузимају прилично енергичан став. Дотадашња искуства дала су им оправдане разлоге за протесте, па и за повишени тон. Видели су исто тако да им аустријске власти излазе у сусрет, не зато што су заиста имале обзира према њима, него што су им били потребни.
Из свих ових разлога, Срби на сабору у Будиму заузимају став да ће радо поћи против Турака, али под својим старешинама. Тражили су и да се Бранковићево питање изведе на чистац, а док тога не буде, желели су да му сами изаберу заменика.
Цар је пристао на све то, само није хтео да попусти по Бранковићевом питању, бојећи се његових амбиција, веза и огорчености због дотадашње судбине.
За његовог заменика, као српски подвојвода, био је постављен (а не изабран) Јован Монастирлија, пореклом Битољац, чији су преци раније прешли у Угарску. Аустријски двор имао је поверење у њега. Беч је пре пристао да Србима додели њега као војног заповедника, него да им потврђивањем деспота призна политичку власт.
У тим идејама Беч је пристао, исто тако, да патријарху Арсенију призна право јурисдикције не само у црквеним, него и у световним стварима. Желео је да српски повлашћени положај представља свештено лице, него политички човек. Рачунао је и с тим да ће патријарх љубоморно чувати свој утицај и из властитог интереса сузбијати претензије световних лица.
Како би испунио жеље цркве и народа, цар је 10. (20.) августа 1691. својим Патентом, објављеним преко угарске Дворске канцеларије, обновио привилегије, истичући овога пута у првом реду Србе у Угарској и Славонији, а онда у осталим областима. По овој новој дипломи, сва имања оних Срба који буду умрли без наследника, имају припасти цркви и архиепископу. Њоме је, у исти мах, признато патријарху (односно архиепископу) право јурисдикције и у световним стварима.
За то време, Турци су покушали да зауставе српски покрет сеобе и да их колико-толико умире. Пошто је протутњио први бес освете, велики везир објавио је општу амнестију за све који се у року од шест месеци врате кућама. Да би спречио утицај патријарха Арсенија на Србе, Ћуприлић је у пролеће 1691. поставио новог патријарха Kалиника, ранијег свештеника у Скопљу, кога неки историчари зову и Грком.
Kалиник се трудио да умири народ и поврати избегле епископе и свештенство на њихове дужности. Како би му појачали углед и приходе који су ишли и њима у корист, а и како би подстакли незадовољство према аустријским и млетачким снагама, Турци су сада поново наређивали да католички пук мора да плаћа извесне намете српској патријаршији, односно њеном епископату. Обавештени о тим турским обзирима према Србима, и Аустријанци су, у ово доба борбе, морали да прилагоде своје држање са много више предусретљивости, него што се у срцу желело.
Током читаве прве половине 1691. године није дошло ни до каквих већих борби. И једна и друга страна спремале су се да задају што јачи ударац. Kада су се код Сланкамена, 9. (19.) августа, судариле војске, чинило се да ће та борба одлучити даљи исход рата. Али није било тако. Иако су Турци претрпели страховит пораз, изгубивши и великог везира и много људства и материјала, рат тиме ипак није био окончан. Аустријанци нису имали довољно свеже снаге да га пренесу даље.
И ову битку припомогла је у одсудном часу српска полиција, која се, као посебна целина, са 10.000 људи борила под Монастерлијиним заповедништвом. Бројала је 6.400 пешака и 3.600 коњаника. Српска полиција је прва провалила у турски табор и запленила 34 заставе.
"Битка код Сланкамена", наглашава Јован Радонић, "значајна беше по српски народ стога, што је то последњи бој у коме су се Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим командантом, борили против Турака." Касније им Аустријанци више нису признавали тај посебан положај, већ Србе увршћују у бојне јединице као и остале војнике, бојећи се да они, као организована засебна војна јединица, не постану превише опасни за монархију.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.