У Европи се за Ћеле-кулу по први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, затечен ужасним призором.
Ламартин бележи следеће: „Био сам измакао на коњу, за једно пола часа, испред каравана. Сунце је жегло; отприлике на једну миљу од вароши, ја угледах једну широку белу кулу где се уздиже усред равнице, блистајући се као парошки мрамор. Стаза ме је к њој водила; ја јој приђох ближе, и давши једном турском детету које је ишло са мном мога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочнем. Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних. Та лобање и та човечја лица, огољена и побелела од кише и сунца, облепљена с мало малтера, образовала су потпун славолук који ме је заклањао од сунца; може их имати петнаест до двадесет хиљада; на неким је још била заостала коса и лепршала се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планине, и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање. Никог није било ту да ми објасни тај дивљачки споменик; дете које је држало за узду два коња, играло се ситним отпацима лобања, што су се распале у прах испод куле; ја сам био тако посустао од умора, врућине и дремежа, да сам заспао наслонивши главу на тај зид од одсечених глава. Кад сам се пробудио, ја видех око себе караван и више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме дочекају у варош; они ми рекоше да су то главе оних петнаест хиљада Срба које је паша поубијао у последњем српском устанку. Ова равница била је поприште смрти тих храбрих српских устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна, и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу. Ускоро ће и сам Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену њихови очеви откупили." Ламартин, јула 1833. Лемартинов опис даје веома аутентичну слику, изузевши податак у вези са бројем лобања, који је због стравичног призора и песничког полета, навео Ламартина да тај податак преувелича.
Научник и путописац Феликс Каниц у свом делу „Србија“ описује Ћеле-кулу: „Да би раја трајно имала пред очима узалудност својих надања која је везивала Србију, паша је у свим местима око Ниша расписао посебан порез чији је износ употребио да југоисточно од Ниша, на цариградском путу, подигне онај злогласни и језиви победнички споменик Ћеле-кулу, у коју је уградио лобање Синђелићевих Срба који су смрт претпоставили ропству... Када сам је при месечини једне тихе ноћи у јуну 1860, са Ромулом Лендинијем по први пут посетио, у зидовима се и после педесетогодишњег распадања и опадања још видело шеснаест редова са по шеснаест рупа за главе, дакле 1024 рупе. Саме лобање су скоро потпуно нестале. Њих је у тамним ноћима српско становништво из околних села једну по једну вадило и сахрањивало у посвећену земљу. Попевши се прво на докторова рамена, успузао сам се до највишег реда и из њега извукао можда последње реликвије за успомену на херојску жртву храбрих српских бораца... Ћеле-кулу сам поново видео 1864. године и 1870. године. Основне контуре су се само незнатно измениле - неки хуманији гувернери били су вољни да је збришу са лица земље, али из страха од нишке муслиманске свештине одустали су од исказивања такве пажње према хришћанском становништву. Мехмед-паша је 1860, такорећи ради оправдања што није успео да уклони овај варварски споменик, подигао поред њега једну чесму, чија бистра изворска вода треба да пружи освежење и Турцима и хришћанима. Године 1864. је поред Куле подигнут један мали конак, у којем су прихватани турски функционери пред њихов улазак у Ниш...“
Професор Исидор Стојановић даје објективан опис здања: "Кула је четвороугална, висока је око 15 стопа, а у страни с пута цариградска и у противположеној широка је или дугачка 13 стопа, и четири палца; С друге две стране дугачка је отприлике 13 стопа. Има уоколо 56 реди глава, а у сваком по 17, дакле свега 952 главе. Лице куле од цариградског друма к овом пртоивположено има у она 4 одјеленија где стоје главе. Кула је покривена ћерамидом, но кров је сада у рђавом стању."
Капела која наткрива Ћеле-кулу подигнута је 1894. године. Иако је у другој половини 19. века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака. Тако је све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела. Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу. Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.
(Крај фељтона)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.