Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде. О Завидином животу и његовим родбинским везама са тадашњом властелом нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој, склонио у краљевину Зету.
Стефан Немања је био ожењен племкињом Аном (у монаштву Анастасија), која је потомкиња бугарског цара Јована Владислава и са којом је имао можда шесторо деце: Вукана, кнеза и самозваног краља Зете (око 1190-1208), али и великог жупана Рашке (1202/03-1204/05), живео (?-1208); Стефана, великог жупана Рашке (1196-1217) и краља Рашке (1217-1227), живео (?-1227); Растка, првог српског архиепи-скопа Саву I (1219-1233), живео (1169-1236); Јефимију, удату за Манојла Дуку; Ћерку непознатог имена, удату за Тиха, управника Скопља, мајку Константина I Асена Тиха; Јелену, супругу цара Јована Асена I и мајку цара Јована Асена II.
Византијски цар Манојло Први Kомнин 1162. године додељује жупанију Дубочицу Стефану Немањи, чиме он постаје директан царев вазал, а самим тим се побољшава и његов положај у борби за титулу великог жупана.
Непосредно након добијања жупаније, Стефан Немања креће са подизањем два манастира, чиме добија подршку Византије, племства и цркве. Ово доводи до све веће нетрпељивости између браће која ескалира на великом скупу рашке властеле када је Стефан Немања, заједно са својим присталицама, заробљен у пећини Рас.
Убрзо је ослобођен и 1166. године збацује са власти свог најстаријег брата Тихомира и са осталом браћом, Стацимиром и Мирославом, прогони га из земље. У јесен 1168. године цар Манојло шаље војску протераној браћи како би свргли са власти Стефана Немању, али у бици код Пантина Немања побеђује и званично бива прихваћен као велики жупан Рашке и византијски вазал.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.