Током своје владавине, од 1168. до 1196. године, Стефан Немања је заједно са краљевином Угарском и Светим римским царством ратовао против Византије и Млетачке републике и тиме проширио своју територију на Зету и Неретву.
Немањино заточеништво у Цариграду завршило се његовим поклоњенем цару Манојлу и обновом вазалних обавеза и задржавањем титуле великог жупана. Након повратка у Рашку, Немања војно помаже Византију, све до Манојлове смрти 1180. године, када се окреће папству. Ослабљена Византија Немањи даје могућност проширења тако да он током 1180-их осваја, између осталог, Београд, Ниш, Kосово и Метохију и долази све до данашње Софије.
Истовремено са Немањиним походима, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на поседе Дубровачке републике. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена, а он сам се једва спасао. Исте године, Мирослав је напао Дубровник са 13 бродова, али је 18. августа потучен недалеко од Пољица, код острвцета Колочепа. Наредне, 1185. године, Мирослав је опсео град са копна, али се потом повукао.
Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27. септембра 1186. године, када је закључен мир између њихових представника, жупана Невдала и Дружине Видошевића (са рашке стране) и дубровачког кнеза Крваша и надбискупа Трифуна (са дубровачке стране).
Крајем 1185, византијски цар Исак II (1185-1195, 1203-1204) је ступио у преговоре са Белом III око окончања непријатељстава. Направљен је договор да се цар ожени Белином ћерком Маргаритом, а да као мираз Византији буду враћени градови и области у моравској долини, који су већином били у Немањиним рукама. Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.