Последњи рат, Немања је водио, 1192. или 1193. године, против Мађара, који су напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је на краља Угарске Белу III извршио папа Целестин III (1191—1198), на инсистирање Исака II.
Крајем Немањине владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.
Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196. године на који је позвао: … жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике… (Стефан Првовенчани, „Житије Светог Симеона“)
На сабору власт и титулу великог жупана Рашке предао је средњем сину Првовенчаном, а опис тога оставио је и Сава I Немањић у Студеничком типику. Убрзо, таст Првовенчаног Алексије III Анђел (1195—1203) 08.04. 1195. године извршио државни удар у коме је свргнуо са власти свог брата Исака II и преузео власт.
Најстаријем сину Вукану је оставио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, с тим да је подређен Првовенчаном, као великом жупану Рашке. Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија.
У новембру 1197. године придружио се свом најмлађем сину, монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар, који ће служити за примање људи од српскога народа... ( Оснивачка хрисовуља манастира Хиландар).
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.