„Мој деда, отац моје мајке био је Георгије (Ђуро) Чикош, такође је био вешт у појању, те су га бирали за хоровођу у Калазу. Некако у исто време је постојао и одличан хор у Помазу, у цркви Великомученика Георгија. Водио га је Игњат Чобан“, наставља казивање Мирослав Брцан, дугогодишњи хоровођа „Јавора“.
Оба хора су окупљала добре певаче и оба су били мушки хорови. Међу њима је постојало мало ривалство. Тога се сећам још из детињства, јер се причало о томе који је хор бољи. Мој деда као да ме је спремао од раног детињства за свог наследника. Седим му у крилу, а он на хармоници једном руком свира песму, а ја другом руком тражим гласове. Сећам се чак и која је то била песма.
(„Ој, Софија, Софија / У Дунав је скочила / Скочила је да се дави / За живот не мари / Отац даје стотину / Да избаве Софију / А маћија још две дода / Нек је носи вода“). По мелодији ове песме „Ансамбл Вујичић“ је изводио песму „Да је вишња ко трешња, ја бих била најлепша...
Mој добри деда једном је рекао мајци: „Ово дете морате да дате у музичку школу!“ И заиста, моји родитељи су ме уписали у Музичку школу у Сентандреји, коју сам ја похађао једанаест година, али је нисам завршио. Као дечак, у страху од грешке, пред сваки наступ пред публиком имао сам страшну трему која ме је“живота коштала“. Био сам перфекциониста, па иако најбољи клавириста у класи проф. Михаља Сарија ја напуштам ту школу.
Завршавам Гимназију и уписујем се на Универзитет (Budapesti Műszaki Egyetem), Електротехнички факултет у Будимпешти. Музика је увек била део мог живота и моја љубав, а увек су ме пратиле деда Ђурине речи: „Када ја умрем, молим те, немој да пропадну ови наши црквени и народни обичаји!“
(Наставак следи...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.