Сећам се да ме је једном потражио чика Јован Балош, бивши тенор старог калашког хора, и замолио да поново организујемо црквени хор и да би требало да будем хоровођа, наставља своје казивањe Мирослав Брцан.
Већ сам тада био члан „Ансамбла Вујичић“, где се музика изводила на традиционалним инструментима и то српска и јужнословенска народна музика углавно из Мађарске. А ми, чланови ансамбла, смо ишли у исту музичку школу и познавали смо се.
Колебао сам се да ли да прихватим још једну обавезу, јер сам већ радио као информатичар у Рајфазен банци у Будимпешти, а све слободно време сам био са Вујичићима по концертима, у земљи и иностранству. Мислио сам: Боже, не треба ми и то! Из ових мисли ме тргао глас мог деде, који ми је у аманет оставио и своју последњу жељу.
Тако је „Јавор“ више од три деценије наступао по свим нашим лепим православним црквама и манастирима. Одазивали смо се на позиве свих црквених општина у Епархији будимској.
Године 2020, у оквиру научног скупа о химнама, па тако и о химнама националних мањина у Мађарској, „Ансамбл Вујичић“ и „Јавор“ заједно су извели стару сентандрејску химну „Ми же Сентандрејци“.
Сентандреја и Крушевац у Србији су били братски градови. Од њих смо добили позив за учешће на Светој литургији, коју је служио патријарх Павле на Видовдан, 1996. године. Тамо је било више хорова, али и ми смо појали. Били смо у многим местима и храмовима, и трудили смо се да својим скромним снагама појима како је Богу мило.
(Наставак следи...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.