“Пресудно у мом одрастању било је васпитање, утицај породице и цркве. Као дете сам са двојим, сада већ покојним братом Миливојем, сваке недеље био уз оца и мајку на литургији. Тата је био појац, а ми синови у олтару послуживали свештеника", рекао је поред осталог Мирослав Брцан, некадашњи вођа и диригент „Јавора“.
Тако сам запамтио распоред литургије, по ком реду се шта поји. На већим црквеним празницима су се скупљали чланови хора и певали су целу литургију. Мени се тако свиђало како хор у четири гласа поји, па сам „побегао“ из олтара, попео се на корош (место у цркви где стоји хор) и стао поред мог прадеде. Он је дириговао, а ја сам исто појао са хором.
Морам да споменем да сам још као дете на Велику недељу уређивао цркву за Ускрс. Тада би изнели тепихе, скидали восак са патоса цркве, чистили чираке, у порти чупали траву између камења.
Сви смо сложно, једнодушно радили радујући се четвртку, када се клепета у торњу, јер у знак туге и жалости на Велики петак не смеју звонити звона. Клепало у православљу, познато и као семантрон, је дрвени „инструмент,“ који се користи за позивање верника на богослужење, позив на заједништво, окупљање и молитву. То сам јако волео.
У међувремену је мој деда Ђуро преминуо, калашки хор се угасио, а неки чланови, па и ја, смо прешли у суседни Помаз, где је још постојао хор. У Помазу и Калазу су понајвише живели Срби, цркве су биле средиште свемира за нас. Тако је било и у другим местима широм Мађарске где су живели Срби. У црквама се неговала духовна песма, али и српска реч.
(Наставак следи...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.