Сви значајни догађаји су се одвијали у нашим српским, православним црквама, од крштења, венчања, до опела. У Помазу и Калазу поред Срба, било је и Мађара и Немаца. Сваки Шваба је знао српски, а сваки Србин швапски, сећа се Мирослав Брцан.
Памтим да је био обичај да, када је Србима слава, и кад иду око цркве и до крста на главном тргу, Швабе упале свећу на прозору своје куће. Исто тако, када су Швабе славиле неки свој црквени празник, Срби би упалили свећу.
Било је међу нама велико поштовање, па није ни чудо што су волели и нашу црквену музику и што су нам се појединци придружили у хорском појању. Хор су чинили чланови из Сентандреје, Калаза, Помаза и Будимпеште.
Иако „Јавор“ више званично не постоји, певнице у црквама нису празне. На сву срећу, увек се нађе понеко, ко уме да појањем прати литургију, али се њихов број креће од троје до највише петоро људи. Похвално је што се озбиљно ради у хору „Свети Георгије“ у Будимпешти.
На иницијативу епископа будимског Лукијана, основан је мешовити хор „Свети Георгије“, при истоименом храму у Будимпешти. Њега чине, уз неколико старијих појаца, махом ученици гимназије „Никола Тесла“ из Будимпеште. Хоровођа је био најпре ђакон Стефан Милисавић из Помаза, затим су се једно време диригенти смењивали.
Хор окупља од десет до 15 чланова, који учествују на недељним богослужењима. Отпочели су са литургијским појањем 1919. године. Прве припреме су биле за црквену славу – Ђурђевдан. Богослужбено благољепије је овим подигнуто на виши ниво. Хор повремено наступа и у другим српским црквама у Мађарској, али и у иностранству.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.