Мирослав Брцан (1955), чија сећања смо забележили, донедавно је био активни диригент хора „Јавор”, који се временом полако гасио, да би се последњи пут састали у Сентандреји, у јануару 2023, на опелу Радивоја Кичиња, дугогодишњег члана хора. Многи чланови су се, нажалост, упокојили и, за сада, није дошло до значајнијег обнављања новим члановима.
Сви чланови су поред доброг слуха и гласа, волели православље. Неки од њих су имали музичко образовање. Ја сам певао све гласове: тенор 1, тенор 2, баритон и бас. Мушки хорови се састоје од вишег и нижег тенора, баритона и баса. Црквено појање има и извесни национални, културни и уметнички значај у животу сваког народа. У сваком случају, важан је део традиције Српске православне цркве. Наравно да је за хористу важна лепота гласа, али је исто тако важна хармонија гласова, односно јединство.
Сећам се да је прва мелодија, коју смо први пут научили, била Амин (на почетку литургије). Певали смо је у четири гласа. Дао сам јој име „почетно амин”. То је реч којом се завршава свака молитва. Потиче од хебрејске речи āmēn. Преживела је хиљаде година, а њен облик је само прилагођен на неколико различитих језика. Њено значење везује се за одобравање и означава нешто што ће се тек догодити. Превод речи амин је: „Нека буде!”, „Тако је!” И тако смо почели.
Репертоар некадашњих хорова у Угарској садржао је дела руских композитора, као и млађих српских музичких стваралаца, посебно Стевана Ст. Мокрањца (1856-1914). Хорско појање код Срба у Мађарској карактерише традиционални, народски начин извођења, по узору на кројење у црквеном појању.
(Наставак следи...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.