У богослужењу Српске православне цркве данас се негује првенствено црквено-народно певање, које се из предањских форми развило и коначно утврдило током деветнаестог века, прегалаштвом великих записивача и композитора.
Неко од хориста је донео неке ноте, колико се сећам композиције Kорнелија Станковића „Амин”. Kорнелије Станковић (1831-1865), будимски композитор, био је први српски школовани музички писац, диригент и пијаниста.
У почетку смо ту варијанту појили, али су мени стално биле у ушима мелодије старог калашког хора и појање мог деде. То „калашко хорско наслеђе” се као нит све време мог вођења хора „Јавор” провлачило. После неколико година, чика Радивој Kичињ ми је донео да преснимим стару магнетофонску траку, на којој је било „Васкрсно појање” руских емиграната, снимљено у једној цркви у Швајцарској. Траку сам више пута послушао и јако ми се свидело појање. Видео сам да је и калашки хор „вукао” мало „по руски”.
Скупљао сам песме које смо певали и у новије време сам их у једном компјутерском програму све нотно забележио. Доста смо појали по нотном зборнику црквеног појања Ненада М. Барачког. За неке песме сам сам додао гласове да буде хорски нагласак на четворогласном појању. Тај Зборник су ми поклонили музиколози Даница Петровић и проф. Димитрије Стефановић из Београда”.
Даница Петровић је аутор три значајне књиге о црквеном појању. Једна је о црквеном појању Корнелија Станковића (1993) и два зборника Ненада Барачког (1995 и 2000). Приредила је и Зборник Тихомира Остојића и Сабрана дела Стевана Ст. Мокрањца. То је веома драгоцена литература за црквено појање.
(Наставак следи...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.