Професор Димитрије Стефановић нас је више пута слушао и свака његова сугестија била је драгоцена. Он је проучавао духовну музику – византијску и стару српску. Рецензирао је низ музиколошких монографија и зборника. И сам је водио неколико хорова, између осталих „Београдске мадригалисте”, наставља своје казивање Мирослав Брцан, хоровођа.
Мој отац, Милутин Брцан је пореклом из Деске, недалеко од Сегедина. Његов отац, мој деда Јездимир Брцан, био је чувени српски црквени појац у Дески. Тата је од њега наследио дар и он га је упутио у тајне појања. Били су земљорадници, прилично сиромашни, као и већина становништва тог времена, али су Брцани имали богатство у деци.
Имали су једанаестеро деце. Као млад човек, мој отац одлази у Македонију у православни средњовековни манастир Лешок. Ту борави као искушеник неколико година. Потом се враћа у Мађарску, у манастир Грабовац, где остаје три године. После тога се обрео у селу Калаз, у Цркви светог арханђела Гаврила, где је био црквени појац.
Како су чудесни путеви Господњи, он се упознаје са мојом мајком, Љубицом Чикош, најлепшом девојком у селу. Жени се и остаје у Калазу. Из тог брака смо се родили мој брат Миливоје и ја. Епископ будимски Данило (1927-2002) је зађаконио мог оца, а потом именовао за протођакона. Он није био школован, али је распоред појања познавао боље од многих свештеника.
О популарности црквених песама сведочи и књижевник Јаков Игњатовић (1824–1888), када напомиње да су се „Сентандрејци сећали старе госпође (...), која је у друштву 'певала уз клавир „Херувику” и „Достојно” (напеве великог појања).
(Наставак следи...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.