Ове године навршава се седам векова од смрти српског краља Стефана Уроша II Милутина, 29. октобра 1321. године. Реч је о једном од најзначајнијих владара и највећем задужбинару у српској историји. Његова вишедеценијска владавина значајно је променила ток развоја српске средњовековне, и не само средњовековне, државе. Због тога је 2021. година Светог краља Милутина.
Kао Свети краљ, Милутин је до данашњих дана поштован, а његове мошти похрањене су у цркви Свете Недеље у Софији. Управо тако, увек као Светог краља, Милутина је називао његов унук, краљ и цар Стефан Душан. Овај српски владар празнује се 12. новембра по грегоријанском календару (30. октобра по јулијанском), заједно са својим братом Драгутином, преподобним Теоктистом (у монаштву) и мајком Јеленом.
Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253 - Неродимље, 29. октобар 1321) био је краљ Србије од 1282. до 1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића, односно био је млађи син краља Уроша I Великог (1241-1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276-1282, а затим обласног управника и краља Срема, 1284-1316). Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322-1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331-1355) и прадеда цара Стефана Уроша V Нејаког.
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид - Прилеп - Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније.
Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310-1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево.
Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог синанаследника Стефана као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331 - 1346, цар 1346-1355). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324-1337).
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина, Стефана и Константина и две ћерке, Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина.
Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску. Стефан Милутин тренутно почива у бугарској престоници Софији.
Милутин је рођен највероватније око 1253. године, као други син српског краља Стефана Уроша I и његове супруге краљице Јелене Анжујске. Милутин је имао старијег брата краља Стефана Драгутина, млађег брата Стефана (умро у детињству) и једну сестру. Милутин је на историјску сцену ступио 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и угарског зета Драгутина.
Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован (XI) Век (васељенски патријарх, 1275-1282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора и Драгутинове супруге, угарске принцезе Катилине која је седела у старој хаљини и прела. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали неуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви 1268. године. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краља тј. престолонаследника и додели му област на управљање.
После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог Уроша са власти 1276. године збацио је син Драгутин, победивши га, уз помоћ угарских и куманских снага, у „земљи званој Гацко“ (не мисли се на територију данашњег Гацка). После пораза Урош се повукао у Зету и замонашио. Да би одобровољио мајку краљицу Јелену дао јој је на управу Зету, Требиње, горњи Ибар и Плав. Претпоставља се да је и брату Милутину том приликом поверио одређене области на самосталну управу. Једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био је српски архиепископ и Урошев пријатељ Јоаникије (1272 - 1276), који се демонстративно повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем који је умро 1. маја 1277. године као монах Симон.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.