Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала и побуна у којој је уз помоћ странаца збацио оца са власти.
Као повод за смењивање краља Стефана Драгутина искориштен је његов тежак пад са коња у лову код Јелеча, недалеко од Раса почетком 1282. године. Повреда краљеве ноге је била тако тешка да га је учинила готово непокретним. Од владара се очекивало да буде спреман да јаше на коњу како би обилазио земљу и подсећао поданике да су обавезни на послушност или предводио војску у сукобима са странцима.
Незадовољна властела је искористила неспособност Стефана Драгутина да обавља владарске послове и затражила да он власт преда млађем брату Милутину. Тако је сазван сабор српске властеле у Дежеви, код Раса. На сабору је Стефан Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Рудником и областима око данашњег Ариља, као и Прибоја на Лиму са облашћу Дабар.
Од сабора у Дежеву Драгутин се у неким писаним изворима и натписима (фреске, новац) јавља без звања краља, а у неким са њим. Зато није јасно ни да ли је задржао титулу краља или је касније поново узео. Писани извори о сабору су нејасни и осим главне одлуке да краљ Стефан Драгутин преда власт брату Милутину, а задржи удеону област на северозападу Србије, не зна се са сигурношћу да ли је договорено још нешто.
Због каснијих сукоба око власти између Милутина и Драгутиновог сина, а затим и синова Милутина, као и писања Георгија Пахимера изгледа да је према договору браће, краља Стефана Уроша II Милутина требало да наследи један од Драгутинових, а не његов син. Изгледа да је Милутин обећао 1282. да ће њега наследити синовци, а не синови, али се касније предомислио.
Милутин је наследио и братовљево учешће у великом савезу који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства које је Михајло срушио 1261. године. Савез, који је настајао још 1267. године када је Михајло покушао да у Урошу I пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије 13. века када је, после смрти папе Николе III (1277-1280) који је подржавао Михајла VIII и Лионску унију, нови папа постао Карлов човек Мартин IV (1281-1285).
Око Карла I у њему су се, поред Драгутина односно Милутина, нашли:
- Филип Куртене, син Балдуина II (1228-1261) и титуларни латински цар
- Млетачка република, која је до 1279. године била на Михајловој страни (тј. имала са њим закључено примирје)
- Јован I Анђел, ванбрачни син епирског деспота Михајла II (1237-1271) и владар Тесалије
- Георгије I Тертер, бугарски цар који је срушио провизантијског Јована Асена II (1279-1280).
Као део савеза против Византије, нападе је отпочео већ краљ Стефан Драгутин вероватно 1281. године, или пред смену на престолу 1282. Срби су стигли до Сера и повукли се. Византија је одговорила противнападом до Липљана. То није трајније зауставило напредовање Срба.
Године 1282, када је преузео власт краљ Стефан Урош II Милутин, у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом, продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова), Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец (Пијанац, горњи слив Брегалнице око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је на Византију ударио Јован I Анђел који је такође имао значајнијих успеха.
Међутим, кључни фактор ове коалиције били су Напуљски Анжујци и док су Милутин и Јован напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз логистичку и финансијску помоћ Византије дошло 31. 03. 1282. године до велике народне побуне познате као Сицилијанско вечерње, која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага Петра III Арагонског (1276-1285) на њу, приморавши Карла I да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са краљевином Арагон и одбрану преосталих поседа. Овим потезом је Михајло VIII успео да уништи анжујску краљевину обеју Сицилија и трајно је онеспособи за дејство на Балкану.
Са друге стране Јадрана, освајања су приближила Милутина и Јована и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке непознатог имена за Милутина, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.
После слома Карловог савеза, Михајло VIII се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику најамничку војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. Међутим на почетку тог похода 11.12.1282. године недалеко од Родоста (Илаигита, турски назив је Текирдаг) Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник Андроник II. Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најмљене Татаре у пљачкашки, а не у освајачки поход.
Без обзира на то, Татари су представљали озбиљну војну снагу и Милутин се повукао пред њима, а њихови пљачкашки одреди су продрли до Липљанa и Призрена. Њихово напредовање је зауставио набујали Бели Дрим у коме се део војске предвођен Чрноглавом подавио покушавајући да га преплива на коњима, док је сам вођа успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину. После тога су се други пљачкашки одреди повукли назад у Византију.
Након њиховог повлачења, Милутину се у борби придружује и Драгутин са својим снагама и они заједнички започињу нови продор дубоко у Византију 1283. године, дочекавши Божић код Насуда. Њихове снаге продиру у струмску и серску област, код Христопоља избијају на Егејско море и Свету гору, али те области не заузимају трајно, већ се после продора повлаче на зимовање у централној Македонији.
Драгутин се после тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током 1284. године заузима Дебар, Кичево и Пореч (е), чиме је овладао западном Македонијом и севером данашње Албаније и померио границе краљевине Србије на југ пред византијска утврђења Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју. Током ове акције, Милутин није само упао у Византију, већ је продро и у Тесалију, државу свог бившег таста севастократора Јована. Овим се завршавају Милутинова трајна ширења ка југу, сви продори у Византију које он буде направио после 1284. године постићи ће само признавање освајања начињених током прве три године његове владавине.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.