Иако је пред крај свог живота Милутин сматрао за јединог наследника свог сина Константина, о чему сведоче портрети у Грачаници, Константинов новац, помињање на олтару у цркви светог Николе у Барију, али и давање на управу Зете (што се сматрало дужношћу престолонаследника), његово постављење никада није озваничено на државном сабору.
Такав недефинисан статус је отворио простор да Константину оспоре право на престо још два претендента: његов полубрат, Милутинов син Стефан и његов брат од стрица, Драгутинов син Владислав. Стефан је своје претензије вукао из чињенице да је он већ био Милутинов престолонаследник, али га је Милутин након отворене побуне 1314. године разбаштинио и ослепео. Међутим после очеве смрти, Стефан је скинуо завоје са очију и објавио да му је свети Никола повратио вид и да краљевство њему припада.
Владислав је своје претензије вукао из одредбе Дежевског уговора из 1282. године, којим је Драгутин предао власт Милутину, а којом се одређује да ће Драгутинови директни потомци наследити Милутина. Овај уговор је престао да важи током грађанског рата између Драгутина и Милутина (од 1301. до 1312. године), али је након тога обновљен и поново ступио на снагу. Међутим, након Драгутинове смрти, Милутин је заузео већи део његових поседа, а самог Владислава је заробио и бацио у тамницу из које је он изашао тек када је Милутин умро.
Стефан је захваљујући подршци већег дела властеле и цркве овенчан за краља 6. јануара 1322. године, након чега је успео да сузбије напад Константина који је из Зете покушао да преузме власт, после чега је у повлачењу страдао или је чак заробљен и по Стефановој наредби убијен.
Владислав је за то време овладао северним деловима земље, са чиме се Стефан у првом моменту помирио, али је крајем 1323. године дошло до сукоба између њих двојице око Рудника, након чега је Стефан успео да га потисне и овлада и његовим делом Краљевине Србије.
Поред њих тројице, почетком 14. века на сцени су се појавили још неки потенцијални Милутинови наследници. Краљ Србије је одржавао блиске везе са мајком своје супруге Симониде Ирином (Јолантом) која је самостално управљала Солуном. Пошто није успела да наговори Андроника II да по западном обичају подели државу њиховим синовима, она је почела да ради на томе да наговори Милутина да после своје смрти остави престо неком од Симонидине браће.
Тешко је рећи колико је и да ли Милутин озбиљно размишљао о томе, али се са сигурношћу може рећи да су Симонидина браћа Димитрије (1308) и Теодор (око 1317) посетили краљевину Србију, али да су одбили да владају таквом земљом која им је деловала сувише варварска. Ови планови су пали у воду након Иринине смрти 1317. године.
Милутин је био син краља Уроша I Немањића и његове супруге Јелене Анжујске, која је била даља рођака француског краља Луја IX (1226-1270) и напуљског краља Карла I (1266-1285) из породице Анжујаца. Поред њега, они су имали барем још троје или четворо) деце.
Сам Милутин се женио пет пута и углавном су у питању били политички бракови. Краљ се женио пет пута, али је од свих његових супруга вероватно најпознатија византијска принцеза Симонида. Иако није утицала на државну политику (попут Душанове Јелене) или била велики добротвор (попут Урошеве Јелене), она се може убројати међу најпознатије супруге српских владара у средњем веку.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.