Током реформи које је спровео краљ Милутин, уведен је положај кефалије, који је управљао градом и његовом околином, затим логотета, који је обављао улогу краљевог канцелара и протовестијара, који је управљао финансијама и други, чиме је спроведена византизација Краљевине Србије.
Истовремено је краљ Милутин спровео и реформу делова законодавства, о чему сведочи и његов унук Душан, помињући у свом законику законе светог краља. Најзначајнија Милутинова реформа је била реформа пороте која је постојала у српском народном праву.
Од његовог времена поротници су били из оног сталежа из кога је био и окривљени, а у случају да постоји спор између припадника различитих сталежа, половина поротника је била из једног, а друга половина из другог сталежа.
На културном плану је под утицајем Ренесансе Палеолога у Византији, дошло до стварања новог стила у српској архитектури који је познат као Вардарски стил чији су најлепши примери подигнути у Милутиново доба.
Истовремено се развијала и књижевност, у којој је најзначајнија појава јеромонаха Хиландара Теодосија, који је уз Доментијана био најзначајнији српски писац у средњем веку. Он је, поред осталог, написао ново „Житије светог Саве“, као и „Житије Петра Коришког“. Поред тога, написао је и шест служби и канона које је посветио домаћим свецима Симеону, Сави и Петру Коришком, чиме је постао најзначајнији српски химнограф у средњем веку.
Поред Теодосија, у Милутиново време настају и житија која ће ући у састав зборника под називом „Житија краљева и архиепископа српских“ који је саставио Милутинов блиски сарадник Данило Пећки, а допунили су га његови ученици и настављачи.
Једино поље културе на коме је дошло до неког вида стагнације је фрескосликарство које у овом периоду представља само копију оног које се тада развијало у Византији, за разлику од претходне епохе која је била аутентична српска и назива се златним добом српског сликарства. Међутим и поред тога, тај период српског сликарства по речима Јована Деретића: „…по обиљу и многострукости стварања надилази све остале“.
Краљ Милутин се сматра највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима због чега га је српска црква канонизовала 1324. године као светог краља, а његов биограф наводи да је владао четрдесет година и подигао четрдесет цркава. Он је обнављао старе храмове и на место некадашњих малих и скромних манастира подизао нове, богате и велике задужбине.
Поред сакралних објеката у самој краљевини Србији, он их је обнављао и помагао и по Византији (Солуну и Цариграду), Светој гори, Палестини, Синају, па чак и по Италији. Иван Јастребов наводи податак да је у Барију на цркви Светог Николе натпис из 1319. године који доказује да је Милутин владао и Албанијом. Натпис гласи: Rex Rassiae et Diocleae, Albaniae, Bulgariae ac totius martimae de culfo Adria a mari usque ad flumen Danibii magni. У Цариграду је основао болницу, која је касније постала медицинска школа.
(Крај фељтона)
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.