Током трогодишњих освајачких ратова, краљ Милутин је успео да промени три супруге. Прво се 1282. године, по преузимању власти развео од своје прве супруге Јелене, која је највероватније била ћерка неког српског велможе и оженио се ћерком свог савезника Јована Анђела.
Са Јеленом је Милутин добио сина Константина, али ју је већ 1283. године вратио оцу и оженио се рођеном сестром угарског краља Владислава IV Куманца и Драгутинове супруге Катарине Јелисаветом, која је у то доба била монахиња. У браку са Јелисаветом, Милутин је добио ћерку Царицу (Зорицу), али се тај брак окончао већ 1284. године, када се Милутин оженио ћерком бугарског цара Георгија Тертера Аном, са којом је остао у браку до 1299. године и са којом је добио сина Стефана (други аутори наводе да је Стефан био старији од Константина тј. да је рођен у првом Милутиновом браку са Јеленом) и ћерку Ану (Неду).
У то време је угарски краљ Владислав IV предао Драгутину на управу Мачву са Београдом и области Соли и Усору на тлу данашњих северних делова Босне и Херцеговине и он је у њима самостално владао називајући се сремским краљем. Истовремено се криза коју су Татари створили у Бугарској повећавала, а један од њених показатеља било је и практично осамостаљивање појединих великаша. Тако су Дрман и Куделин Браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали Драгутин и краљ Угарске Владислав.
Мађари су покушали 1285. године да их сузбију, али су претрпели пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела (13 километара југоисточно од Петровца), у коме су се њих двојица утврдили. После њих је и Драгутин покушао да их сузбије, али је и он тешко поражен. О тежини пораза сведоче и наводи да су бугарски великаши после тога кренули у освајачку контраофанзиву. Њихов продор приморао је Драгутина да позове свог брата у помоћ и они су се састали у Мачковцу на Морави договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област са истоименим градом и Кучевом која је ушла у састав Драгутинове државе.
Највероватније је заузимање Браничева покренуло видинског кнеза Шишмана, који је попут Дрмана и Куделина био татарски вазал, да на челу татарских пљачкашких одреда продре у краљевину Србију. Они су продрли дубоко, чак до Пећи односно Хвосна и један од циљева им је био и пљачкање манастира светих Апостола код Пећи (Пећка патријаршија), али их је у томе омела јача српска војска која се изненада појавила са југа и сузбила их, мада Данило Пећки у свом житију наводи да је Шишманове снаге одбило Божије знамење страха.
Само датовање овог Шишмановог похода, као и његови мотиви нису познати, али се сматра да је до њега дошло после 1291. године као реакција на заузеће Браничева. Српске снаге се нису зауставиле на заустављању продора, већ су се покренуле у контраофанзиву и протерале Шишманове снаге до самог Видина који је том приликом заузет, а сам Шишман се спасао прешавши у чамцу Дунав. Милутин је првобитно планирао да поруши Видински Град, али је ипак прихватио преговоре које му је понудио сам Шишман речима: "Господине мој, славни краљу, одврати јарост гнева твога од мене, јер што сам учинио, према мојим делима ово све дође на мене. Но нећу наставити ка овом да имам такву злу мисао у срцу моме. Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи". Њих двојица су склопили мир по коме је Шишману враћен Видин и његова област коју је освојио Милутин, а он се заузврат оженио ћерком српског великог жупана Драгоша и постао Милутинов вазал.
Протеривање Дрмана и Куделина, који су пред Србима побегли свом de jure суверену татарском кану Ногају (?—1299), као и Шишманово признавање српске врховне власти уместо татарске, покренули су Ногаја да се окрене збивањима на Балканском полуострву и утврди своје позиције на њему. Он је због тога покренуо велику војску ка Србији са циљем да се разрачуна са Милутином и његовом офанзивом.
Краљ Србије је био свестан Ногајеве војне надмоћи, због чега му је у сусрет уместо војске, упутио посланике да преговарају о склапању мира. Ногај је његове посланике примио и сагласио се са њима о склапању мира којим је признато уз Милутиново обећање да су његове акције против бугарских великаша биле дефанзивног карактера и да он не планира да се проширује на исток на рачун других Ногајевих бугарских вазала.
Сам кан је са своје стране тражио од Милутина таоце који ће бити гарант да ће се Милутин придржавати уговорених обавеза, што је краљ Србије испунио пославши кану свог сина Стефана и децу својих виђенијих великаша, тако да је 1292. године између њих закључен мировни уговор који су испоштовали обојица. Ногајеви мотиви за склапање овако повољног мира са Србијом у позицији јасне војне надмоћи нису познати, али је највероватније да он сам није био претерано заинтересован за Балканско полуострво и ширење на њему.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.